Kratka istorija hirurgije

Hirurgija je medicinska disciplina koja lečenje sprovodi operacijama, bilo maunelno ili instrumentlano. Primitivna operativna hirurgija je stara koliko i čovečanstvo. U osnovi to je instiktivna radnja jer su prvobitni ljudi čupali zube koji su ih boleli, otvarali apsces (apsces – kolekcija gnoja u bilo kom delu tela), itd. Ovakve intervencije vršili su jedni drugima ili sami sebi, a sve to bez posebne obuke. U početku istorije medicinom su se bavili ljudi zaduženi za natprirodnu službu zajednica, što je dugo vremena i ostalo. Mnoge intervencije tadašnje hirurgije bile su štetne i zasnivale su se na nekakvom tačnom ili netačnom poznavanju fiziologije. Zašivanje rana lanenim koncima, prikazano na egipatskim papirusima starim pet hiljada godina, govori nam da je upotreba konaca u hirurgiji stara koliko i ljudska spoznaja o njoj. Treba spomenuti i natpise na egipatskim grobnicama koji daju nagoveštaje savršenije hirurgije. Među narodima starog doba o čijoj se medicinskoj praksi ponešto zna, kao hirurzi su se isticali Indusi i Egipćani. Iako su Indusi vršili i opisali bezbroj operativnih zahvata, njihov uticaj na zapadnu civilizaciju bio je mali. Egipatska civilizacija je, kao što znamo, bila dugog veka tako da se u Egiptu razvila medicina velike vrednosti u kojoj je hirurgija zauzimala posebno mesto. Istorijski izvori svedoče o egipatskoj hirurgiji kao najboljoj hirurgiji sveta u to doba. Važnost egipatske medicine je u tome što je dala veliki doprinos grčkoj medicinskoj nauci. Pojavile su se dve velike medicinske škole. Jedna je bila u Grčkoj, druga u Aleksandriji. Ove škole su postojale od 500. godine p.n.e. sve do osnivanja i uspona Zapadnog Rimskog Carstva. Posebno mesto zauzima medicina klasičnog perioda Grčke (460-130 g. p.n.e.), tj. medicina Hipokratove škole. Hipokrat (460 -370 pre n.e.) je mnogo pisao i predavao o hirurgiji. Medicina se u to vreme razvila više nego ikad ranije. Hipokrat je naglašavao važnost racionalnog postupka lečenja zasnovanog na studioznim zaključcima za razliku od ranijih zaključaka uglavnom zasnovanih na predrasudama i emocijama. Time je stvorena osnovica da medicina zauzme mesto nauke. Razdoblje od 150. godine pre n.e. do srednjeg veka predstavlja dugi period grčko – rimske medicine. Kontinuitet između grčke i rimske medicine je razumljiv s obzirom na političke i društvene okolnosti tog doba. Aleksandrijska medicina je takođe bila prolazna. Veliki registrator medicinske prakse tog doba  je veoma predano i ozbiljno sređivao Celzus. Smatra se da on najverovatnije nije ni bio lekar. Veliko ime tog vremena bio je slavni rimski lekar Galen. Galen je pisao o anatomiji, fiziologiji, farmakologiji, internoj medicini, hirurgiji, itd. Zapravo je autoritativno pisao o svim medicinskim temama svog vremena. U hirurgiju je uveo konce napravljene od životinjskih creva.

 U srednjem veku hirurgija je bila u stagnaciji. Komplikovano i nepotpuno zarastanje rana je bilo pravilo, a ne izuzetak. Galenov uticaj je bio tako veliki da su njegovi spisi gušili dalji progres i dominirali medicinom zapadnog sveta u srednjem veku. Istinski čuvari medicinske nauke tog doba bili su sveštenici koji su se bavili praktičnim lečenjem. Sačuvana je stara medicinska literatura grčkog, arapskog, kineskog i drugih društava. Kaluđeri srednjeg veka odigrali su izuzetno važnu ulogu za budućnost medicine i hirurgije jer su čuvali i prepisivali rukopise iz prošlosti. Prvi pristup medicinskoj nauci laici su dobili kad su se u vidu katedralnih škola osnovali univerziteti. Školovanje laika na univerzitetima počelo je u devetom stoleću i tako je nastala prva visoka škola medicine srednjeg veka. U njoj je integrisano sve što je bilo najbolje u grčko – rimskoj, orijentalnoj i arapskoj medicini. Veoma su značajne italijanske škole jer se u njima učila i medicinska nauka i praktičan medicinski rad. U Bolonji se specijalno izučavala anatomija, a Galenovi tekstovi koji su se dugo godina prihvatali bez pogovora, podvrgnuti su kritici i često puta odbačeni. Nažalost, krajem srednjeg veka hirurzi više nisu imali univerzitetski rang. Retko koji hirurg je znao da čita latinski. Zbog ovakve situacije hirurgija je slabo napredovala. Unazađena je kao veština, a njen naučni razvoj je zaustavljen. Posao hirurga su obavljali berberi i nadrilekari.

 Ne možemo odrediti tačan datum kada se završio srednji vek i kada je počela renesansa jer sve promene nastaju postepeno. Krajem srednjeg veka medicina je potpuno prešla u ruke laika. Ponovo su prostudirane anatomija i fiziologija tela. U osamnaestom stoleću operativna hirurgija je u razvoju sustigla internu medicinu. Do ovog progresa je dovelo učvršćivanje ranijih saznanja i njihova primena u lečenju bolesnika koji su pod takvim uslovima operisani sa više uvežbanosti nego ikad ranije. Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog stoleća hirurg je konačno postao hirurg – lekar i zauzeo ugledno mesto u medicini.

 Razdoblje velikih naučnih dostignuća počelo je krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka. Brzi razvoj prirodnih nauka doveo je do  brzog razvoja medicine. Period velikog razvoja kliničke medicine u Francuskoj i Engleskoj značajan je zbog proučavanja specifičnih oboljenja i njihovog tačnog opisivanja. Anestezija, razvoj mikrobiološke nauke, otkriće rendgenskih zrakova, pronalazak krvnih grupa i razrada bezbednih metoda transfuzije krvi, otkriće penicilina i posle njega drugih antiobiotika jesu pet velikih naučnih dostignuća, koja su omogućila modernu hirurgiju. Pojavi moderne hirurgije doprinelo je i bolje školovanje hirurga, naročito u oblasti fundamentalnih nauka.

 Pretpostavlja se da je 1842. godine američki lekar Kraford Long otkrio da se pomoću etersulfata može postići anestezija čoveka. On je prvi upotrebio etar za hiruršku intervenciju. Prva uspešna demonstracija hirurške operacije pod narkozom izvršena je 1846. godine. Nakon toga je ovo novo pomoćno hirurško sredstvo počelo uspešno da se ispituje u celom svetu. Veština i nauka anestezije su stalno napredovale i tako doprinele daljem razvoju hirurgije. Za anesteziju je najvažnije to što je postala posebna specijalnost. Na taj način je stvorena kategorija lekara koji su istovremeno fiziolozi i farmakolozi visokog ranga.

 U prošlosti su mnogi hirurzi isticali značaj čistoće u hirurškom radu i ukazivali na to koliko je čistoća važna za postizanje dobrih rezultata. Međutim, sve do druge polovine devetnaestog stoleća nije se utvrdila suština odnosa između postojanja mikroorganizama i gnojenja rane. Za razvoj bakterioloških nauka i primenu asepse i antisepse u hirurgiji vezana su imena Pastera, Listera, Koha i u manjoj meri fon Bergmana.

 Rendgen je 1895. godine otkrio iks zrake. Nedugo zatim je uvedena i dijagnostička metoda koja po njemu nosi ime. U početku su rađeni rendgenski pregledi fraktura i lokalizirala su se strana tela. Primena ove dijagnostičke metode je postala veoma važna za medicinski praksu, posebno za hirurgiju. Nakon primene rendgenskih zrakova u dijagnostičke svrhe uvedena je terapija zracima koji potiču od radioaktivnih supstanci, ili zracima koje stvaraju veliki rendgen – aparati.

Austrijsko – američki biohemičar Karl Landštajner je 1900. godine otkrio da postoje izvesne osnovne krvne grupe. Ovo otkriće verovatno predstavlja najveći doprinos hirurškoj praksi u dvadesetom veku. Landštajner je 1902. godine objavio svoj prvi dokument u vezi sa tim otkrićem i dobio za to Nobelovu nagradu

Otkriće penicilina, koje je izvršio Aleksander Fleming 1929. godine i pronalazak drugih antibiotika smatraju se naučnim dostignućima koja su znatno doprinela uspehu hirurških intervencija. Hirurške infekcije i plućne komplikacije su zahvaljujući antibioticima savladane efikasnije nego ikad u prošlosti.

Istorijski posmatrano kliničko lečenje se najpre povezivalo sa laboratorijama anatomije i patologije. Zatim se klinika povezala sa radom laboratorija za fiziologiju, bakteriologiju, fiziku i biohemiju. Poslednjih godina na važnosti je dobila primena genetike i imunologije. Zaključujemo da će se raznovrsnost profesionalnih interesovanja hirurga u budućnosti sigurno povećavati.

LITERATURA:

1. Davis L. (1973), Christopher’s Textbook of Surgery, Savremena administracija, Beograd
2. Mitrović M. (1993), Upotreba šavnog materijala u hirurgiji, Beogradski izdavačko – grafički zavod, Beograd