Морфанов синдром је генетско обољење које погађа везивна ткива у организму. Лек не постоји, већ терапија подразумева смањење ефекта бројних компликација ове болести или, ако је то могуће, спречавање њиховог настанка. Најтеже компликације Марфановог синдрома јесу оне које се односе на срце, срчане залистке, као и на аорту, највећи крвни су у телу.
Британском инжењеру Талу Голсводрију 2000. године постављена је дијагноза Марфановог синдрома и одмах је примећено велико проширење аорте. То проширење утицало је на функционалност аортног залистка и лекари су му препоручивали уградњу вештачког залистка, који би ту функцију обављао боље. Проблем је лежао у томе да вештачки залистци поспешују стварање угрушка, па пацијенти морају да узимају лек "варфарин" којим се смањује коагулација крви. Такође, само операција је веома тешка и траје сатима. Соучен са овим проблемима, Голсворди је узео ствари у своје руке. Како је по струци инжењер, он је помоћу CAD програма, а на основу података са магнетне резонанце свог срца, дизајнирао имплант који служи као потпора почетног дела аорте и спречава њено даље ширење. Предлози да се покуша са стварањем оваквог импланта постојали су и 20 година раније. Због чињенице да са тадашњом технологијом није било могуће направити имплант довољно прилагођен пацијенту, те идеје биле су одбачене.
МР срца и почетног дела аорте некада је била проблематична. Пошто се срце непрестано покреће, то отежава прављење снимка, па је неопходан снаћан рачунар који ће из сирових података да изолује шум и створи слику неопходног квалитета. Како болест све време напредује, веома је важно да се постигне што краће време између прављења снимка и стварања, односно уградње импланта. На основу снимка МР, у CAD програму се ствара тачан 3D модел пацијентове аорте. Такав модел одма се шаље у 3D штампач, који поступком SLS (selective laser sintering) прави тродимензионални модел корена аорте који служи као калуп за прављење импланта. Сам имплант је специфична текстилна мрежа чији се облик монтира око модела корена аорте добијрног 3D штапмањем. Сама операција много је једноставнија од уградње вештачког аортног залистка - није потребно улажење у унутрашњост срца, па је све готово за мање од сат времена, иако се оперише у грудном кошу. Имплант се у отвореном облику једноставно омота око корена аорте и онда зашије тако да ствара чврсто спољашње ојачање. Када се имплант постави, даље ширење аорте услед слабог везивног ткива се зауставља. Док је осмишљавање ово идеје биле релативно брзо, њено спровођење у дело трајало је више од две године.
У мају 2004. године Голсворди је био прва особа којој је уграђен овај имплант, прилагођен баш његовој аорти. Од тада је живот десетина људи продужен овим поступком. Уградња оваквог импланта ускоро ће постати примарни облик лечења проблема на аорти услед Марфановог синдрома. Након своје операције, Голсворди је основао компанију ExStent која прави ове имплантате под називом Exovasc Aortic Root Support. Ипак, он још није задовољан. За њега је неприхватљиво да доктори наука нису били у стању да пре њега дођу на исту идеју и осмисле неопходне процедуре. Чини се да је разлог то што биолози и лекари не размишљају на исти начин као инжењери. Зато Тал ради на промовисању стварања мултидисциплинарних тимова у решавању медицинских проблема. Облас која га тренутно највише интересује је инжењеринг ткива, који би омогућио стварање својеврсних "принтера" за ткива и органе. То би створило услове да се импланти не праве од синтетичких материјала, већ од биолошких ткива прилагођених сваком појединачном пацијенту.
Нема коментара:
Постави коментар