Историја медицине у античкој Грчкој

ПОЧЕЦИ ГРЧКЕ МЕДИЦИНЕ - ДО КРАЈА VI ВЕКА П.Н.Е.

       Грчка медицина почиње митско-религијском фазом која траје до краја VI века п.н.е. У то доба људи су сматрали да су богови одговорни за наше здравље, а да болест настаје услед гнева богова. 

Асклепије

        Главни бог медицине је био Асклепије, син бога Аполона. Грци су га приказивали као старца са брадом који у десној руци држао штап око кога је била обавијена змија. Штап обавијен змијом је до дана данашњег остао симбол медицине. Људи су веровали да змијски отров има чудотворну моћ: могао је да убије, али и да оживи мртваца. Моћ змијског отрова познавао је управо Асклепије.

        Асклепијеви храмови су се налазили по целој Грчкој. Они су били уједно и религиозни центри, али и лечилишта, где су болесници долазили и тражили утеху и помоћ. Асклепијев култ су одржавали многобројни свештеници, који су уједно били и први лекари. Љубоморно су чували своје знање и нису дозвољавали да изађе ван зидова храмова. Болесници су долазили у храмове, обраћали се свештеницима-лекарима, који су одређивали терапију. Она се састојала из молитви, али и неких облика праве терапије, које болесници, често, нису ни били свесни. У храмовима су боравили неколико дана, где су се одмарали, држали прописану дијету, купали се у лековитој води, пили чисту воду, узимали лековите биљке или се сунчали. Нису се без разлога Асклепијеви храмови налазили близу мора, поред река, на планинама или поред шума, где је ваздух здрав! Сугестиван фактор у лечењу болесника такође је био веома важан: имали су утисак да им бог помаже и веровали су у своје оздрављење. Нажалост, свештеници нису примали тешке болеснике и смртнике у храмове, јер би прича да је неко умро у храму нарушила репутацију храма и његових свештеника.  

ПОЧЕЦИ НАУЧНЕ МЕДИЦИНЕ - ОД V ВЕКА П.Н.Е.

       У овом периодујављају се први филозофи - материјалисти, који су се бавили посматрањем природе и трудили се да појаве у природи објасне научним путем. Том начину размишљања дугујемо појаву природних наука, па и медицине. Ти први научници су се трудили да објасне замршене филозофске процесе у људском организму и да открију узрок болести и смрти. 

       Под утицајем филозофа - материјалиста, медицина се одвојила од религије и изашла ван храмова. У V веку п.н.е. јавља се нов тип лекара, који су се образовали у школама за лекаре, а лекарску праксу обављали широм Грчке, под патронатом државе. У том периоду дозволу да се баве медицинском праксом имали су само школовани лекари и медицински техничари који су завршавали овакве медицинске школе.

Систем здравствене заштите

       Градови - државе су плаћали државне лекаре. Звали су се ијатроси и били су дужни да бесплатно пружају лекарску помћ свим грађанима. Ординације су се звале ијатрејони и налазиле су се у кући лекара. Ту су се обављале и операције, а болесници су и по неколико дана остајали на "болничком лечењу". Трошкове лечења сносила је општина, а средства су убирана из посебног градског пореза. Лекари су од државе примали плату и нису смели да наплаћују услуге пацијентима.

       Постојали су и лекари - путници, периодеути, који су путовали од места до места и стизали и до најудаљених предела, где није било лекара, и лечили пацијенте. Пацијенте са најтежим стањем би упућивали у град у болницу. Дакле, то је била прва патронажна служба у историји човечанства.

       Такође су постојали и лекари са приватном праксом, којима су се за помоћ обраћали имућнији грађани. Они су своје услуге посебно наплаћивали. У то доба била је одлично развијена и санитетска служба. Бројни болничари и физиотерапеути су дежурали на великим спортским такмичењима и приликом несрећа на вежбалиштима, пружали прву лекарску помоћ.

       На основу свега овога долазимо до закључка да је у старој Грчкој здравствена услуга била на завидном ниво, и да је сваки грађанин имао право на адекватно лечење. 

ХИПОКРАТ - ОТАЦ МЕДИЦИНЕ

око 460 г.п.н.е. - око 370 г.п.н.е.

       Грчка медицина представља врхунац медицине у старом веку, а Хипократ је њена круна. Још увек Хипократа сматрамо највећим лекаром свих времена и утемељивачем медицине као науке. Нема лекара који није чуо за Хипократа. Поставио је темеље медицине као модерне науке, а његова теорија о телесним течностима се одржала вековима касније.

Хипократ

       Његова је заслуга што је медицину ослободио празноверија и религије, што је посматрање природе и болесног човека ставио у први план, а на томе се базира модерна медицина. Сматрао је да медицина мора да одговори на три питања:

                                                      

                                          - Зашто настаје болест?

                                          - Како настаје болест?

                                          - Како се може лечити и спречити болест?

       

       За њега је болест природна појава која може бити изазвана само природним узроцима: климом, прехладом, нездравом водом, повредом... Ти узроци изазивају у организму промене које називамо болешћу. Посматрао је симптоме болести, на основу њих постављао дијагнозу и давао прогнозу. Потпуно је избацио неприродно и натприродно из медицине.

Хипократово медицинско учење

       Главни састојици тела су четири телесна сока: крв, слуз, црна и жута жуч. Ови сокови имају своје квалитете: крв је топла, слуз је хладна, жута жуч суца, а црна влажна. Равнотежа сокова у организму условљава здравље, а нарушавање ових сокова изазива болест. Равнотежу сокова у организму одржава "физис", што значи "природа". Хипократ се бавио проучавањем ових сокова, тако да се његова медицина назива хуморална медицина, по латинској речи humor = течност. Хуморална патологија је наука која своди постанак болести на поремећај телесних сокова у организму. 

       У постављању дијагнозе Хипократ се служио методом прегледа, инспекције и палпације, гледањем и пипањем, али и ослушкивањем различитих шумова при дисању, па чак и мирисом. Увек је узимао у обзир целокупну личност болесника, његов темперамент, снагу, тежину, висину. Сматрао је да се једино тако може правилно поставити дијагноза и одрадити терапија. У терапију је увео лековито биље припремљено на различите начине, преписивао је разна средства за чишћење организма, знојење и јачање, разне купке... Посебну пажњу је посвећивао дијетама и климатерапији. Познавао је и доста једноставне облике лабораторијских анализа: телесне течности и излучевине (крв, мокраћу, слуз и гној) је кувао, пробао, мирисао, мешао са разним хемикалијма и на тај начин уочавао патогене појаве. Није лечио само болесне органе, већ болесног човека, а основно гесло му је било: користити или барем не нашкодити (primum non nocere).

       Анатомија је у Хипократовим делима слабије обрађена област. Никада није сецирао лешеве, а то је важан предуслов за стицање знања о унутрашњости људског тела. Зато је одлично знао анатомију локомоторног система.

       Заиста су невероватна достигнућа која је оставарио Хипократ у медицини и са разлогом га називамо "оцем медицине"!

Хеленизам

       Хеленизам предстваља врхунац грчке културе и цивилизације. Са правом кажемо да је Александрија била центар тадашњег света. Надалеко је чувена Александријска библиотека, која је бројала 700.000 књига. Нема образованог човека који није чуо за алаксандријску школу, основану 332. године п.н.е. Сви значајни научници, књижевници или филозофи су боравили у Александрији. Природне науке и медицина су се посебно неговале.

       Александријски научници су наставили да ходају Хипократовим стопама. Схватили су да је анатомија темељ читаве медицине. Проучавање анатомије је предуслов за развој хирургије. Са посебним жаром су се бацили на проучавање људког тела. Обављали су секцију лешева, али и вивисекцију затвореника осуђених на смрт. Увођење обих метода у медицину било је од предсудног значаја.

Херофил

       Херофил се може сматрати оснивачем анатомије као гране медицине и највећим анатомом старог века. Истраживао је нерве и мозак, који је сматрао центром нервног система. Анатомија црева, крвног система, полних органа и ока такође је била предмет његовог интересовања. Бавио се и истраживањем лекова, те се може сматрати оснивачем модернефармакологије.

       Овакав приступ медицини довео је до процвата хирургије и фармакологије. Достигнућа хеленистичких научника нису превазиђена све до краја средњег века. Ипак, овој медицини је недостајао Хипократов хуманизам, његов приступ пацијенту као специфичној личности и сагледавање организма као целине, а не скупа органа.