Sićušnom kamerom kroz tanko crevo

Guta se kao kapsulirani lek i iz organa za varenje izbacuje prirodnim putem. U međuvremenu - i do 12 punih sati - minijaturni endoskop napravi više od sto hiljada digitalnih snimaka dragocenih za dijagnostiku oboljenja nekad najnedostupnijeg dela ljudskog telа.

U upotrebi tek nepunu deceniju, endoskopija kapsulom je jedna od najnovijih neinvazivnih, endoskopskih metoda, koja se neprestano usavršava. Namenjena dijagnostikovanju bolesti šupljih organa sistema za varenje, a pre svega tankog creva, zasniva se na minijaturnom endoskopu za jednokratnu upotrebu, smeštenom u kapsuli koja se, kao i svaki drugi kapsulirani lek, unosi u organizam gutljajima vode. Drugim rečima, endoskopija kapsulom istovremeno rešava dva krupna problema - komforna je za pacijenta jer on ne oseća nikakvu nelagodu tokom pregleda niti pregled remeti njegove uobičajene dnevne aktivnosti, i može da dopre do najdubljih delova tela i da pregleda i one koji su do sad bili nedostupni. Do pojave kapsule, medicina nije imala mogućnost da se sluzokoža tankog creva direktno vizuelizuje. Gornji digestivni organi (jednjak, želudac i dvanaestopalačno crevo) endoskopski su posmatrani aparatima koji se uvode kroz usta, a debelo crevo kolonoskopski, ali najveći deo 6 m dugog tankog creva, osim gornjih 15 do 20 cm, bio je nedostupan ljudskom oku.

U svetu se u poslednjih devet godina - a u Srbiji od 2004. - koristi novo i moćno dijagnostičko sredstvo za pregled tankog creva koje je, kao i sve ostale sofisticirane medicinske imidžing metode, omogućila pre svega kompjuterska tehnologija. Koliko je kapsularna endoskopija unapređena u odnosu na svoje “prapočetke”, videlo se i nedavno u beogradskoj Opštoj bolnici Bel Medic, gde je prikazan najnoviji uređaj te vrste „MiroCam“ endoskopska kapsula južnokorejske firme „IntroMedic“. Prof. dr Đorđije Šaranović, specijalista radiologije koji se više od dve decenije bavi digestivnom radiologijom i konsultant Bel Medic-a, jedan od prvih naših stručnjaka koji su u svom radu počeli da koriste ovu novu tehnologiju, tom prilikom je posvedočio da prikazani uređaj ima velike prednosti u odnosu na prvu endoskopsku kapsulu korišćenu u našoj zemlji (u KBC Srbije).
Sažimajući poređenje ondašnjih problema u primeni endoskopske kapsule sa njenim sadašnjim mogućnostima, prof. Šaranović je istakao da je kapsularna endoskopija tada zahtevala mnogo više vremena, ne samo u pripremi (montiranju „šume“ kablova) nego i u prenosu i obradi prikupljenih podataka.

Prenos podataka sa risivera na kompjuter je u ono vreme zahtevao i do dva i po sata, a pregled materijala, ne uzimajući u obzir analizu, odnosno definisanje da li je uočena promena patološka ili nije, i po tri sata. Tada nije bilo softverskog paketa CAD (Computer-Aided Diagnosis), koji olakšava i detekciju i karakterizaciju sumnjive promene, i time skraćuje ukupno vreme pregleda. Novi sistem ima tu vrstu softverske podrške i ukazuje lekaru na šta da obrati posebnu pažnju, a prenos podataka je, i pored znatno veće dužine snimljenog materijala (ranije manje od 5, a danas punih 12 sati) sveden na 15 do 30 minuta.

Ne umanjujući značaj činjenice da je endoskopija kapsulom neinvazivna i za pacijenta izuzetno komforna metoda, prof. Šaranović je napomenuo da je u njenoj primeni ipak neophodna selektivnost, odnosno jasna indikacija. Kapsularna endoskopija je, prema rečima dr Šaranovića, suvereno sredstvo za otkrivanje patoloških promena (lezija) sluznice, a pre svega kod sumnje na gastrointestinalno skriveno krvarenje, odnosno krvarenje kome nije nađen uzrok. Ukoliko lekar sumnja da pacijent krvari iz digestivnog trakta - bilo da je ono vidljivo golim okom, ili nevidljivo mikroskopsko krvarenje koje se manifestuje samo anemijom - pa prethodnim pregledima isključi bolesti gornjih digestivnih organa i debelog creva, i problem lokalizuje na tanko crevo, kapsularna endoskopija će biti dobar dijagnostički izbor.
U digestivnoj patologiji se, s druge strane, ni za jedan organ ne kaže da ima toliko nespecifičnih simptoma i kliničkih znakova, koji mogu da daju toliko različitih bolesti, kao za tanko crevo. Naprotiv, vrlo je mali broj simptoma za koji se sa sigurnošću može reći da ukazuju na problem baš u tom delu sistema za varenje pa se, pored pomenutih indikacija, endoskopija kapsulom može izvoditi mnogo češće nego što se zaista izvodi, ali uz uslov da su lekari dobro informisani o mogućnostima te metode.

„Scenario“ kapsularne endoskopije

Dugačka 24 i široka 11 mm, ova vrlo krupna kapsula se bez većih problema unosi u organizam gutljajima vode. Tokom silaska kroz digestivni sistem, bežičnom kamerom snima unutrašnjosti jednjaka, želuca, tankog, a u nekim slučajevima i debelog creva. Pacijent pri tom oko struka nosi mali prijemnik podataka, koji nakon 12 sati od gutanja kapsule, vraća svom lekaru. Na osnovu kompjuterski prikupljenih snimaka koje kapsula napravi, lekar može relativno brzo i vrlo precizno da stekne uvid u stanje posmatranih organa i da postavi dijagnozu. Kapsula se iz organizma izbacuje prirodnim putem (stolicom).

Dr Viktor Ognjenović, lekar opšte medicine i specijalizant radiologije u Bel Medic-u, opisao je konkretan primer primene kapsule kod pacijenta koji je za kapsularnu endoskopiju pripremljen kao i za ostale gastroenterološke preglede. Pacijent je dan pre pregleda bio na dijetalnoj ishrani i uzeo sredstvo za oslobađanje od viška gasova. Kod priprema za ovu vrstu pregleda, nije potrebno uzimati jake laksanse, ali je pacijent ipak zamoljen da uzme laksativ kako bi se proverilo da li će ova kapsula sa dosad najdužim vremenom rada kamere snimiti i ushodni deo debelog creva, do kojeg se ponekad ne dopre ni kolonoskopijom. Nakon 12 sati gladovanja, pacijent je primljen na pregled. Pre ispijanja kapsule, na telo su postavljene elektrode i prijemnik podataka (risiver), a po uzimanju kapsule je zadržan još sat i po, kako bi se proverilo da li je ona zaista dospela u tanko crevo. Risiver je bio povezan sa kompjuterom kako bi se u realnom vremenu pratilo kuda se kapsula kreće i da li je ušla u tanko crevo, a pacijent je, nakon što se to dogodilo, pušten iz bolnice. Nakon 12 sati neprekidnog rada, kapsula je prestala sa snimanjem, a pacijent je narednog jutra vratio risiver. Dr Ognjenović je u međuvremenu u više navrata bio u telefonskom kontaktu sa pacijentom, koji za to vreme nije prijavio bilo kakvu smetnju, ali je lekara obavestio da je kapsulu izbacio putem stolice.

Izvor: Magazin Planeta.

Историја медицине у Риму

       Само на први поглед се може рећи да су грчка и римска цивилизација сличне. Грци су свој свет обојили хуманизмом, љубављу према животу, уметности и свему ономе што оплемењује људску душу и уздиже нас изнад примитивног. Њихова је изрека да је човек друштвено биће. Демократија, као друштвено уређење, потиче из старе Грчке. Књижевност, филозофија, уметност, наука, спорт и физичка култура свој процват доживљавају управо у овој цивилизацији.

       Римљани су били сасвим другачији. Окосницу римског народа су чинили сељаци и војници, дисциплиновани и прости, без пуно маште, али са изузетним смислом за организацију и систематичност. Били су најјача војна сила античког света и за кратко време су покорили цео тада познат свет.

       Заслуге старих Римљана у области медицине су, пре свега, на подручију јавне хигијене и здравства и санитарног законодавства. Хипократова наука у Риму доживљава прави процват, али Римљани нису одмакли даље.

РИМСКА МЕДИЦИНА ПРЕ ГАЛЕНА

Гален

        Најзначајнији римски лекар - научник био је Гален. Његово медицинско учење се заснива на Хипократовом учењу, али садржи елементе свега позитивног што је античка медицина изнедрила и мимо Хипократа. Одржало се све до XVI века, када са појавом ренесансе почиње да цвета наука жељна нових сазнања.

       Гален је рођен 129. године н.е. у Пергаму у Малој Азији. Значи, и он је био Грк. Студирао је медицину у Пергаму и, наравно, у Александрији, где се посебно бавио анатомијом. Године 162. н.е. стигао је у Рим, где је почео своју славну научничку каријеру и лекарску каријеру. Умро је 199. г.н.е. у Риму као најславнији римски лекар и научник.

       Био је ватрени поборник Хипократовог учења. Од њега преузима теорију о телесним соковима и хуморалну патологију. Веома је значајна Галенова иновација у медицини: увођење експеримената као научне методе у проучавању физиолошких и патолошких процеса.

       Анатомију и физиологију је сматрао основом медицине и тако их је и третирао. Поједине органе описује на основу многобројних секција које је извршио, али на животињама! Никада није сецирао људски леш. Дао је тада најбољи приказ нервног система. Разликовао је тврде, моторне и меке, сензибилне нерве. Тврдио је да нерви излазе из мозга и кичмене мождине. Експериментално је доказао да се прекидом кичмене мождине одузимају поједини делови тела, а да место одузетости зависи од дела кичмене мождине који је прекинут. Ни он није знао да крв циркулише у организму, али је знао да и у венама и артеријама има крви. Рад срца се подстиче дисањем. Ова теорија о срцу и крвном систему се одржала све до XVII века, читавих 15 векова.

       После Галенове смрти у античкој медицини наступа стагнација. То је време када настају многи ратови, борба за римски престо. У таквим околностима наука и уметност ћуте. Silent musae inter arma (међу оружијем музе ћуте). 

Историја медицине у античкој Грчкој

ПОЧЕЦИ ГРЧКЕ МЕДИЦИНЕ - ДО КРАЈА VI ВЕКА П.Н.Е.

       Грчка медицина почиње митско-религијском фазом која траје до краја VI века п.н.е. У то доба људи су сматрали да су богови одговорни за наше здравље, а да болест настаје услед гнева богова. 

Асклепије

        Главни бог медицине је био Асклепије, син бога Аполона. Грци су га приказивали као старца са брадом који у десној руци држао штап око кога је била обавијена змија. Штап обавијен змијом је до дана данашњег остао симбол медицине. Људи су веровали да змијски отров има чудотворну моћ: могао је да убије, али и да оживи мртваца. Моћ змијског отрова познавао је управо Асклепије.

        Асклепијеви храмови су се налазили по целој Грчкој. Они су били уједно и религиозни центри, али и лечилишта, где су болесници долазили и тражили утеху и помоћ. Асклепијев култ су одржавали многобројни свештеници, који су уједно били и први лекари. Љубоморно су чували своје знање и нису дозвољавали да изађе ван зидова храмова. Болесници су долазили у храмове, обраћали се свештеницима-лекарима, који су одређивали терапију. Она се састојала из молитви, али и неких облика праве терапије, које болесници, често, нису ни били свесни. У храмовима су боравили неколико дана, где су се одмарали, држали прописану дијету, купали се у лековитој води, пили чисту воду, узимали лековите биљке или се сунчали. Нису се без разлога Асклепијеви храмови налазили близу мора, поред река, на планинама или поред шума, где је ваздух здрав! Сугестиван фактор у лечењу болесника такође је био веома важан: имали су утисак да им бог помаже и веровали су у своје оздрављење. Нажалост, свештеници нису примали тешке болеснике и смртнике у храмове, јер би прича да је неко умро у храму нарушила репутацију храма и његових свештеника.  

ПОЧЕЦИ НАУЧНЕ МЕДИЦИНЕ - ОД V ВЕКА П.Н.Е.

       У овом периодујављају се први филозофи - материјалисти, који су се бавили посматрањем природе и трудили се да појаве у природи објасне научним путем. Том начину размишљања дугујемо појаву природних наука, па и медицине. Ти први научници су се трудили да објасне замршене филозофске процесе у људском организму и да открију узрок болести и смрти. 

       Под утицајем филозофа - материјалиста, медицина се одвојила од религије и изашла ван храмова. У V веку п.н.е. јавља се нов тип лекара, који су се образовали у школама за лекаре, а лекарску праксу обављали широм Грчке, под патронатом државе. У том периоду дозволу да се баве медицинском праксом имали су само школовани лекари и медицински техничари који су завршавали овакве медицинске школе.

Систем здравствене заштите

       Градови - државе су плаћали државне лекаре. Звали су се ијатроси и били су дужни да бесплатно пружају лекарску помћ свим грађанима. Ординације су се звале ијатрејони и налазиле су се у кући лекара. Ту су се обављале и операције, а болесници су и по неколико дана остајали на "болничком лечењу". Трошкове лечења сносила је општина, а средства су убирана из посебног градског пореза. Лекари су од државе примали плату и нису смели да наплаћују услуге пацијентима.

       Постојали су и лекари - путници, периодеути, који су путовали од места до места и стизали и до најудаљених предела, где није било лекара, и лечили пацијенте. Пацијенте са најтежим стањем би упућивали у град у болницу. Дакле, то је била прва патронажна служба у историји човечанства.

       Такође су постојали и лекари са приватном праксом, којима су се за помоћ обраћали имућнији грађани. Они су своје услуге посебно наплаћивали. У то доба била је одлично развијена и санитетска служба. Бројни болничари и физиотерапеути су дежурали на великим спортским такмичењима и приликом несрећа на вежбалиштима, пружали прву лекарску помоћ.

       На основу свега овога долазимо до закључка да је у старој Грчкој здравствена услуга била на завидном ниво, и да је сваки грађанин имао право на адекватно лечење. 

ХИПОКРАТ - ОТАЦ МЕДИЦИНЕ

око 460 г.п.н.е. - око 370 г.п.н.е.

       Грчка медицина представља врхунац медицине у старом веку, а Хипократ је њена круна. Још увек Хипократа сматрамо највећим лекаром свих времена и утемељивачем медицине као науке. Нема лекара који није чуо за Хипократа. Поставио је темеље медицине као модерне науке, а његова теорија о телесним течностима се одржала вековима касније.

Хипократ

       Његова је заслуга што је медицину ослободио празноверија и религије, што је посматрање природе и болесног човека ставио у први план, а на томе се базира модерна медицина. Сматрао је да медицина мора да одговори на три питања:

                                                      

                                          - Зашто настаје болест?

                                          - Како настаје болест?

                                          - Како се може лечити и спречити болест?

       

       За њега је болест природна појава која може бити изазвана само природним узроцима: климом, прехладом, нездравом водом, повредом... Ти узроци изазивају у организму промене које називамо болешћу. Посматрао је симптоме болести, на основу њих постављао дијагнозу и давао прогнозу. Потпуно је избацио неприродно и натприродно из медицине.

Хипократово медицинско учење

       Главни састојици тела су четири телесна сока: крв, слуз, црна и жута жуч. Ови сокови имају своје квалитете: крв је топла, слуз је хладна, жута жуч суца, а црна влажна. Равнотежа сокова у организму условљава здравље, а нарушавање ових сокова изазива болест. Равнотежу сокова у организму одржава "физис", што значи "природа". Хипократ се бавио проучавањем ових сокова, тако да се његова медицина назива хуморална медицина, по латинској речи humor = течност. Хуморална патологија је наука која своди постанак болести на поремећај телесних сокова у организму. 

       У постављању дијагнозе Хипократ се служио методом прегледа, инспекције и палпације, гледањем и пипањем, али и ослушкивањем различитих шумова при дисању, па чак и мирисом. Увек је узимао у обзир целокупну личност болесника, његов темперамент, снагу, тежину, висину. Сматрао је да се једино тако може правилно поставити дијагноза и одрадити терапија. У терапију је увео лековито биље припремљено на различите начине, преписивао је разна средства за чишћење организма, знојење и јачање, разне купке... Посебну пажњу је посвећивао дијетама и климатерапији. Познавао је и доста једноставне облике лабораторијских анализа: телесне течности и излучевине (крв, мокраћу, слуз и гној) је кувао, пробао, мирисао, мешао са разним хемикалијма и на тај начин уочавао патогене појаве. Није лечио само болесне органе, већ болесног човека, а основно гесло му је било: користити или барем не нашкодити (primum non nocere).

       Анатомија је у Хипократовим делима слабије обрађена област. Никада није сецирао лешеве, а то је важан предуслов за стицање знања о унутрашњости људског тела. Зато је одлично знао анатомију локомоторног система.

       Заиста су невероватна достигнућа која је оставарио Хипократ у медицини и са разлогом га називамо "оцем медицине"!

Хеленизам

       Хеленизам предстваља врхунац грчке културе и цивилизације. Са правом кажемо да је Александрија била центар тадашњег света. Надалеко је чувена Александријска библиотека, која је бројала 700.000 књига. Нема образованог човека који није чуо за алаксандријску школу, основану 332. године п.н.е. Сви значајни научници, књижевници или филозофи су боравили у Александрији. Природне науке и медицина су се посебно неговале.

       Александријски научници су наставили да ходају Хипократовим стопама. Схватили су да је анатомија темељ читаве медицине. Проучавање анатомије је предуслов за развој хирургије. Са посебним жаром су се бацили на проучавање људког тела. Обављали су секцију лешева, али и вивисекцију затвореника осуђених на смрт. Увођење обих метода у медицину било је од предсудног значаја.

Херофил

       Херофил се може сматрати оснивачем анатомије као гране медицине и највећим анатомом старог века. Истраживао је нерве и мозак, који је сматрао центром нервног система. Анатомија црева, крвног система, полних органа и ока такође је била предмет његовог интересовања. Бавио се и истраживањем лекова, те се може сматрати оснивачем модернефармакологије.

       Овакав приступ медицини довео је до процвата хирургије и фармакологије. Достигнућа хеленистичких научника нису превазиђена све до краја средњег века. Ипак, овој медицини је недостајао Хипократов хуманизам, његов приступ пацијенту као специфичној личности и сагледавање организма као целине, а не скупа органа.

10 činjenica o sidi/HIV-u

Daleke 1981, jedna osoba sa do tada nepoznatom bolešću krvi se javila državnoj bolnici u SAD. Nakon 6 meseci i pojave drugog slučaja, doktori su postali zabrinuti, i kako se na kraju ispostavilo, njihove brige su bile opravdane.
Tada nisu znali, ali epidemija side je počela. Niko nije ni mogao da prdpostavi da će 30 godina kasnije, 34 miliona ljudi širom sveta biti zaraženo virusom HIV-a, koji izaziva SIDU.
Danas , SIDA ne znači automatsku osudu na smrt, barem ne u razvijenim zmljama koje znaju da se nose sa tom bolešću. Ipak, milioni ljudi širom sveta, bivaju inficirani virusom hiv-a i umiru od side. „Postoji mnogo razloga zašto ljudi moraju da znaju o HIVu i SIDI, od toga da procene rizik od opsnosti, do toga kako da se postave prema oboleloj osobi“ kaže Steven Santiago, MD,direktor Care Resource-a, ne profitne HIV/AIDS organizacije sa Južne Floride.

Pa, da krenemo:
1. Svako može da se inficira virusom HIV-a. Sidu izazaiva virus hiv-a (human immunodeficiency virus).

2. Smrtnost od side je astronomska. Od početka epidemije , preko 30 miliona ljudi širom sveta je umrlo od ove bolesti, ukljucujući više od 600000 ljudi u SAD-u.

3. Možete da budete inficirani hivom, a da ne znate. Hiv može da bude neotkriven čak i 10tak godina i za to vreme , neko ko je nosilac infekcije, može da je širi i da inficira mnogo osoba. Jedini način da znamo da li smo mi ili naš partner inficirani je da se testiramo.

4. Ključ je u prevenciji. S obzirom da se hiv prenosi preko telesnih tečnosti, najbolji način da se zaštitimo je da upražnjavamo bezbedan seks i naravno da ne koristimo drogu i zaražene igle koje se tada koriste. Ako imate više seksualnih partnera, upražnjavate nezaštićeni seks , preporuka je testiranje na hiv jednom u 6 meseci.

5. HIV je veoma jak protivnik. Do 1996.godine, dijagnoza side je bila maltene smrtna presuda. Ali tokom svih ovih godina, počelo se sa primenom antiretrovirusne terapije. Ovi kokteli od antivirusnih lekova, sprečavau virus hiv-a da se razmnožava, i na ta način sprečavaju nastanak side.

6. Infekciju nećete dobiti od: uboda ili ujede insekata, poljupca u usta, ili preko znoja i suza inficirane osobe. Ne možete se inficirati od druženja ili rada sa osobom koja ima sidu ili je hiv pozitivna.

7. To nije samo bolest muškaraca. Od 34 miliona ljudi koji su inficirani hiv-om ili boluju od side su žene ili devojčice. Najveći problem su žene, jer mogu da prenose virus još nerodjenoj deci.

8. Afro-amerikanci češće oboljevaju od side. Iako afro-amerikanci čine samo 12% SAD populacije, čine skoro 50% obolelih od ove bolesti.

9. U SAD se možete testirati i kod svoje kuće. Naravno trebalo bi otići vašem lekaru kako bi ste se oko svega posavetovali.

10. HIV/SIDA je i dalje ogroman problem. U SAD na svakih 9,5 min se jedna osoba inficira ovim virusom, a da nije ni svesna toga.

Besnilo - Lyssa

Besnilo je najteže infektivno oboljenje, jer se uvek završava smrću. Izaziva ga neurotropni virus. U kliničkoj slici su izraženi hidrofobija i psihomotorni nemir.

Značaj besnila.. Srećom, ovo oboljenje je vrlo retko. No, uvek je smrtonosno te je izuzetno velika odgovornost lekara kad treba da zaštiti pacijenta posle ujeda psa ili mačke, pošto antirabička vakcinacija nije bezažlena, pa se ne sme koristiti bez strogo određenih merila. S druge strane, besnilo se može javiti i posle bezazlenih povreda, koje nisu obuhvaćene klasičnim indikacijama za obaveznu vakcinaciju. Zbog toga se može postaviti pitanje odgovornosti lekara za smrt pacijenta, kod koga nije sprovedena vakcino- prorfilaksa, kao i u slučaju kad se jave postvakcinalne komplikacije kod osobe vakcinisane bez nužnih indikacija.

Istorijat

Besnilo je bilo poznato u Mesopotamiji još pre 40 vekova. Aristotel pominje besnilo kod pasa u IV veku pre naše ere. Pet vekova kasnije Celzus ističe da bolesni pas može preneti svojim ujedom besnilo na čoveka.

Pravu prirodu besnila proučio je Pasteure. On je utvrdio da je uzročnik besnila virus koji se nalazi u centralnom nervnom sistemu. Osim toga, Pasteur je proizveo vakcinu protiv besnila. Time je postavio temelje za izradu živih vakcina, koje su i do danas sačuvale svoju punu vrednost, samo su promenjene metode njihove izrade.

Etiologija

Besnilo izaziva virus iz familije Rabdo- viridae veličine 100-150 mp, koji liči na projektil. Njegovo jedro sadrži RNK. Neuro- tropan je i razmnožava se u protoplazmi nervne ćelije. Kultiviše se na moždanom tkivu, a u novije vreme i na kulturama tkiva i pilećem embrionu.

Virus je patogen za čoveka i sve toplokrvne životinje, te je Pasteur koristio zečeve za proučavanje njegovih osobina. On je nazvao "uličnim virusom" uzročnika besnila koji je izazivao oboljenja kod pasa. Ako se ovaj virus inokuliše zecu, besnilo će se javiti posle inkubacije od 2 do 6 nedelja. Pasteur je povećavao virulrenciju ovoga virusa njegovom pasažom sa jednog zeca na drugog. Na taj način se progredijentno skraćivala i inkubacija. Kada je zec oboleo 7 dana posle inokulacije virusa, Pasteur je ovaj virus nazvao "ustaljenim virusom" ili "virus fixe". Sa takvim virusom ustaljene inkubacije Pasteur je napravio prvu vakcinu protiv besnila.

Virus besnila je osetljiv na toplotu, alkohol i etar. Hladnoću dobro podnosi pa se može dokazati u mozgu leševa nekoliko ne- delja posle smrti.

Virus se nalazi u pljuvački obolelog čoveka i životinje, zatim u mozgu, krvi, parenhimatoznim organima, mleku i mokraći.

Epidemiologija

Prirodni rezervoar besnila su obolele divlje životinje: vuk, lisica, hijena, šakal, kuna, jazavac, tvor, jelen, zec, pacov, majmun, lav i tigar.

Mogu da obole i domaće životinje, pa da prenesu besnilo na čoveka. Kod nas najčešće oboljevaju psi i mačke, a ređe goveda, konji, koze, svinje i ptice.

Prema tome, besnilo je epizootija. Čovek oboljeva u istom kraju u kome boluju životinje i to u istoj proporciji.

Glavnu ulogu u održavanju i širenju besnila u Evropi i kod nas igraju vukovi i lisice. Tražeći plen, oni se spuštaju do seoskih naselja, gde dolaze u sukob sa psima. U toj borbi psi bivaju izujedani i inficirani. Tako se besnilo prenosi iz dalekih šuma i planina na domaće životinje, odnosno na najbližu čovekovu okolinu.

Bolesne životinje ujedom prenose besnilo na čoveka. Kod nas najčešće oboljevaju pas i mačka, a od divljih životinja vuk i lisica. U Africi su česti ujedi besnih šakala i hijena. U Južnoj Americi veliku ulogu igraju oboleli slepi miševi, koji prenose besnilo na domaće životinje sišući njihovu krv. Prema tome, besnilo se ubraja u zoonoze. Interhumano prenošenje besnila nije zabeleženo (iako u bolesnikovoj pljuvački ima virusa), pošto bolesnik zubima ne nanosi povrede osobama iz svoje okoline.

Besnilo je često oboljenje u zemljama gde ima pasa lutalica i gde se ne sprovodi vakcinacija pasa (Bliski i Daleki istok, Afrika). Ima ga i u civilizovanim zemljama. U našoj zemlji besnilo je sve ređe, ali se s vremena na vreme javi po nekoliko slučajeva. Tako je 1974. god. registrovano 13 slučajeva oboljenja, a od 1980. god. nije bilo besnila.

Oboleli pas beži od kuće i luta danima. Agresivan je i ujeda iznenada koga stigne: druge pse, Ijude, stoku, pa i divlje životinje. Tako se ponašaju i druge obolele životinje. Navodi se slučaj jednog besnog vuka u Iranu, koji je u toku jedne noći izujedao 29 osoba. Stoga pojava besnila, makar i kod jedne životinje, daje realne mogućnosti za dalje širenje oboljenja među životinjama i na širem području.

Pljuvačka životinja u inkubaciji je zarazna 1-65 dana pre pojave besnila. U tom periodu one mogu biti izvor infekcije, za druge životinje, kao i za čoveka.

Klinička slika besnila kod psa i mačke

Bolest se javlja posle inkubacje 12-60 dana, pod kliničkom slikom furioznog ili paralitičkog besnila. Prvi simptom je promena ćudi. Pas postaje nemiran. razdražliiv, čak i agresivan, napadajući i svoje domaćine. Napušta kuću, beži daleko i luta. Jede i guta što stigne, pa i nesvarljive predmete (kamenje, gvožde, drvo, staklo). Bali mnogo. Nema hidrofobiju. Posle nekoliko dana postaje tronu neorijentisan, te se dešava da ga pregazi neko vozilo. Inače, ubrzo se razvijaju paralize, te se bolest završava smrću 10- 12 dana posle pojave prvih simptoma. Međutim, oboleli pas može da preživi, o čemu svedoče i neki eksperimentalni radovi. Tako već Hegeš saopštava 1889. god. da je od 149 inokulisanih pasa preživelo 13, a Bell (1964) da su ozdravili neki inokulisani beli miševi. Andrel i Serie su izolovali virus kod psa (1957) koji je živeo još 20 meseci, što svedoči o dugoj zaraznosti.

Obolela mačka takođe menja ćud. Razdražljiva je i grebe osobe oko sebe, unoseći u ogrebotinu virus koji se zadesio na njenžrn šapama posle "umivanja". Ujed mačke je uvek sumnjiv na besnilo, jer ona izuzetno retko ujeda "iz čista mira".

Patogeneza

Virusi besnila dospevaju u ranu i tkivo čoveka, kada ga ugrize obolela životinja ili ga liže po povređenoj i ispucaloj koži.

Zatim, iz rane virusi dospevaju do mozga i moždanih ćelija. Tu se razmnožavaju i razaraju ćelije svojim citocidnim dejstvom. Najveća su oštećenja korteksa, mezencefalona, produžene moždine, jedara u dnu četvrte komore i kičmene moždine. Zatim virusi dospevaju centrifugalno duž perifernih živaca do pljuvačnih žlezda, oka i drugih organa. Virus nije izolovan u krvi bolesnika.

Histopatološke promene na mozgu odgovaraju diseminiranom encefalitisu, što se odražava i u kliničkoj slici besnila i na EEG. Negri je, 1903. god.,otkrio inkluziona telašca u citoplazmi ćelija Amonovog roga kod osoba i pasa koji su sigurno bili oboleli od besnila. Ta Negrijeva telašca imaju veliki dijagnostićki značaj za besnilo, jer se smatra da nastaju pod neposrednim uticajem virusa. Međutim, njihovo prisustvo nije obavezno, ni kada je posredi siguran slučaj besnila.

Klinička slika

Besnilo počinje sa prodromalnim stadijumom, a zatim se razvija jedan od dva klinička oblika: furiozni ili paralitički. 

I n k u b a c i j a. Najčešće traje oko 40 dana, ali se može kretati između 14 dana i 3 godine. No, ipak su retki slučajevi besnila sa inkubacijom preko 7 meseci.

Dužina inkubacije zavisi od ozbiljnosti i veličine povrede, njene lokalizacje, virulencije i količine unetog virusa. Inkubacija je najkraća kad su povrede na licu i glavi.

Prodromalni stadijum. Predstavlja početak bolesti i obično traje 2-4 dana, ali se nekad produži i do 10 dana. Bolesnik tada bezrazložno promeni ćud i postaje razdražljiv, uznemiren ili pak, utučen i potiSšten. Beži od kuće bez razloga i cilja. Boli ga glava. Ne može da spava. Oseća parestezije u predelu rane u vidu trnjenja ili pečenja.

Posle prodromalnog stadijuma razvija sel klinička slika oboljenja. Prema glavnim simptomima i evoluciji razlikuju se dva kli- nička oblika: furiozno i paralitičko besnilo.

FURIOZNO BESNILO

Kod ovog kliničkog oblika prodromalni stadijum obično traje kratko. Zatim se bolest naglo razvija sa simptomima diseminira- no encefalitisa.

Među prvim simptomima javljaju se povremeni grčevi farinzeolne muskulature, kada botesnik jedva može da proguta malo tečnosti. Ima pojačano lučenje pljuvačke, koju ne može da guta jer se javi grč, testalno pljucka oko sebe. .Bolesnik se guši pri svakom pokušaju da popije malo vode. Ubrzo se grčevi javljaju i spontano, kad god bolesnik vidi vodu ili pomisli na nju, kad čuje njeno žuborenje ili isticanje iz česme, kada treba da pređe preko mosta ili da se preveze preko reke. Ovi napadi gušenja se ponavljaju i traju 30-60 sekundi, pri čemu se bolesnik mnogo znoji i oseća samrtni strah od ugušenja. On je uznemiren i između napada, te stalno i besciljno menja mesto. Svestan je, gestikuliše l priča neuobičajeno mnogo. Bolesnik umire od žedi ili se do kraja života plaši vode. Hidrofobija je obavezni i vodeći simptom u toku besnila. Osim toga, bolesnik ima i aerofobiju. Dovoljno je samo napraviti promaju ili dunuti u lice bolesnika, pa da nastanu gušenje i preznojavanje.

Stanje maksimalnog psihomotornog nemira traje 2-3 dana. Zatim faringealni spazmi popuštaju, a potom nastaju paralize. Prvo se javljaju pareze kranijalnih živaca, a zatim disajne muskulature. Smrt nastupa 4-5 dana bolesti, sa pomućenjem svesti i znacima produžene insuficijencije disanja.

PARALITIČKO BESNILO

Ovaj oblik besnila je ređi. Inkubacija je znatno duža. Paralitičko besnilo se razvija sporije i traje 5-8 dana.

U prodromalnom stadijumu dominira depresivno stanje obolelog. Zatim se javljaju grčevi, hidrofobija, hipersalivacija, us- porenost svih pokreta i, na kraju, pareze i paralize. Prvo se oduzima povređena noga ili ruka, a zatim paralize zahvataju sve mišiće, uključujući i disajne. Zahvaćeni su i kranijalni živci (facijalis, abducens, hipoglosus).

Bolesnik umire postepeno zbog periferne i centralne paralize disanja.

U toku besnila EEG takode pokazuje promene u smislu diseminiranog encefalitisa. U krvnoj slici se nalaze leukopenija i limfocitoza.

U epidemiološkoj anketi su značajni sledeći podaci: da je bolesnika ujela neka životinja; njeno zdravstveno stanje; okol- nosti pod kojima je životinja napala obolelog i slučajevi oboljenja među životinjama ili ljudima.

Ako je pas ujeo čoveka iz čista mira ili se zna da je promenio ćud, odlutao, uginuo ili bio pregažen u saobraćaju, najverovatnije je posredi oboleo pas. Napad vuka ili lisice na više osoba skoro uvek ukazuje da je životinja obolela.

Klinička slika besnila čoveka je skoro uvek karakteristična. Hidrofobija (spontana ili izazvana), zatim aerofobija i higersaliva- cija, najčešće su dovoljne za postavljanje dijagnoze besnila.

Laboratorijske pretrage obuhvataju detekciju virusa i Negrijevih telašaca, posle smrti, ukoliko besnilo nije ranije prepozna- to.

Antigen virusa besnila se može vrlo brzo dokazati u mozgu obolelog, ili bolesne životinje, imunofluorescenmom tehnikom.

Detekcija Negrijevih telašaca iz Amonovog roga bolesnikovog mozga je sigurna postmortalna dijagnoza besnila.

Navedene laboratorijske pretrage mogu se koristiti i kod bolesne i sumnjive životinje, da bi se što pre postavila dijagnoza besnila i preduzela zaštita povređene osobe.

Dijagnoza

Dijagnoza besnila ne postavlja se teško kad su posredi klasični slučajevi i postavlja se na osnovu sledećih elemenata:

1) epidemiološka anketa,

2) klinička slka i

3) laboratorijske pretrage.

Diferencijalna dijagnoza

Dijagnoza besnila se teško postavlja u poodmaklom stadijumu bolesti u fazi pareza i paraliza, kada hidrofobija nije više jako izražena. Tada se može pomisliti i na sledeća oboljenja.

1. Cefalični tetanus. Može da liči na paralitićko besnilo zbog oduzetosti facijalisa i  zaštita pacijenta posle ujeda, preventivna otežanog gutanja. 

2. Akutni encefalUis i ascendentni mijelitis. Mogu da podsećaju na paralitičko besnilo ako nije ispoljena i jasna hidrofobija.

3. Postvakcinalni mijelitis javlja se kod osobe koja je vakcinisana protiv besnila. Zbog prethodnog ujeda, opravdano je misli- ti i na mogućnost pojave besnila.

4. Lisofobija.  Može se ispoljiti kod osobe, koju je ujeo pas i to vrlo rano posle povrede. Izraženi su strah od besnila i motorni nemir, ali sa puno teatralnosti.

Prognoza i lečenje

Besnilo kod čoveka se uvek završava letalno.

Svi pokušaji izlečenja od besnila su bezuspešni. Apaurin, relaksacija i veštačka ventilacija (kao kod hipertoksičkog tetanusa) dali su opravdanu nadu u uspeh ove terapije. Međutim, samo se uspelo da se život bolesnika produži do 18 dana bolesti. Za sada se lečenje svodi na to da se smanji psihomotorni nemir i ublaže tegobe i žeđ bolesnika. U tu svrhu daju se apaurin, morfijum i njegovi derivati i vrši se rehidratacija preko stalne perfuzije.

Medicinsko osoblje sa povredama na rukama ne treba da radi oko obolelog od besnila.

Profilaksa

Za zaštitu od besnila preduzimaju se sledeće mere:

1. Opšte veterinarske mere. Predviđaju i vakcinaciju svih pasa i mačaka, kao i borbu protiv pasa lutalica, odnosno ubijanje besnih i divljih životinja.

2. Zaštita pacijenta posle ujeda.

Obrada rane. Ova mera uveliko smanjuje i mogućnost infekcije, čak kada je u pitanju i ujed sigumo obolele životinje.

Odmah posle ujeda ranu treba dobro oprati sapunicom, alkoholom ili rakijom. Tako se virusi dobrim delom speru ili ubiju, te pranje rane treba preporučiti i u zdravstvenom vaspitanju. Ista rana može da bude i mesto ulaza tetanusnih spora, te se mora izvršiti odgovarajuća zaštita.

Seroprofitaksa

  Koristi se hiperimuni humani gama-plobulit. On je dobijen iz mešavine plazme osoba koje su nedavno vakcinisane protiv besnila. Ne izaziva alergijske reakcije kod pacijenta. Samim tim su indikacije za njegovu upotrebu proširene na sve iole sumnjive slučajeve. Zaštitna doza je 20 jed./kg.telesne težine.

Unošenjem gotovih antitela smanjuje se virulencija virusa, usporava njihov put ka centralnom nervnom sistemu i vrši deli- mična neutralizacija. Na taj način se produžava inkubacija, a organizmu se daje mogućnost da blagovremeno stvori svoja aktivna antitela posle vakcinacije. Zato gama-globulin ili serum treba dati povređenom pacijentu što je moguće ranije.

Vakcinoprofilaksa

Poslednjih godina u našoj zemfji se skoro isključivo koristi antirabička vakcina pripremljena na humanim diploidnim ćelijama (vakcina HDC). Pojedinačna doza za decu i odrasle je 1 ml i daje se na dan povrede, a zatim ponovo 3, 7, 14. 30 i 90* dana od početka vakcinacije. Ne daje postvakcinalne nervne komplikacije.

Postoji i Hemptova vakcina, kod koje je virus besnila atenuiran uticajem karbola i etera. Daje se po 5 vakcine u toku prvih 6 uzastopnih dana, a zatim još tri doze, i to 10, 30 dana posle šeste injekcije. Za decu mlađu od 5 godina pojedinačna doza vakcine je 2,5 ml.

Hemptemptova vakcina može da izazove (mada retko) težke postvakcinalne nervne komplikacije. Zato je ona u upotrebi samo ako nema HDC vakcine.

Preventivna vakcinacija. Sve osobe koje profesionalno mogu doći u dodir sa virusom besnila (šinteri, obducenti, lovci) mogu se vakcinisati preventivno sa HDC vakcinom. Daju se dve doze vakcine u razmaku od mesec dana i treća doza nakon 1 godine. Imunitet se održava novom dozom vakcine posle svake 3 godine.

SPROVOĐENJE ZAŠTITE POSLE UJEDA

Posle pregleda svih mera u profilaksi besnila prelazimo na praktično izvođenje zaštite ujedenog pacijenta.

Zaštita povređene osobe protiv besnila je uvek bila težak i odgovoran zadatak, jer svaki propust u vremenu i načinu njenog sprovođenja može biti presudan za život pacijenta. Međutim, zaštita se danas sprovodi mnogo bezbednije i lakše. Pre svega imamo na raspolaganju humani gamaglobulin, koji se odmah daje bez desenzibilizacije. Zatim, veliko je preimućstvo HDC vakcine nad Hemptovom, jer ne uzrokuje komplikacije na nervnom sistemu.

Pre nego što se lekar odluči za način zaštite povređenog pacijenta mora da ima na raspolaganju sledeće podatke:

- da li je pas bio vakcinisan, njegovo zdravstveno stanje, njegova dalja sudbina

- (živ, odlutao, pregažen, ubijen, uginuo) i

- da li je životinja ujela pacijenta zato što je bila izazvana, u samoodbrani, ili "iz ćista mira".

Ispiranje rane je indicirano u svakom slučaju ujeda. Ako postoje verodostojni podaci o redovnoj vakcinaciji psa ili mačke, nikakva druga zaštitna mera nije potrebna.

U slučaju da pas nije vakcinisan ili je pacijenta ujela neka divlja životinja ili je on odrao kožu sa divlje životinje koja je sumn- jiva treba što pre utvrditi da li su one bile bolesne.

Ako je pas (ili druga životinja) uginuo ili ubijen, treba tražiti viruse u mozgu, brzom imunofluorescentnom metodom, za šta je potrebno svega nekoliko časova. Osim toga, mogu se tražiti i Negrijeva telašca u Amonovom rogu.

Ako je pas opravdano sumnjiv na besnilo, treba ga žrtvovati i izvršiti ista ispitivanja.

Ako je pas živ, treba ga zatvoriti i dalje posmatrati. Pas je najčešće zdrav ako ne ugine za 10-12 dana. Ako pak posmatrani pas oboli ili ugine posle 1-5 dana, treba odmah početi vakcinaciju pacijenta ukoliko to već ranije nije urađeno.

Na osnovu ovako prikupljenih anamnestičkih podataka i ispitivanja, lekar će se odlučiti koje osobe i na koji način mora zaštititi.

Seroprofilaksa i vakcinacija se moraju započeti bez odlaganja u sledećim slučajevima: povreda zadobijena od divljih živo- tinja; ujed bolesnog ili sumnjivog psa za koga nema podataka o vakcinaciji ili je posle ujeda odlutao, uginuo, pregažen: ujed mačke; blizak dodir sa životinjama kod kojih je besnilo dijagnostikovano postmortalno (obducenti, čuvari pasa, lovci).

HDC vakcina se daje 0, 3. i 7. dana od ujeda, a u tom periodu se mogu sakupiti svi potrebni podaci na osnovu kojih će se vakcinacija produžiti ili prekinuti. Zato u principu treba pacijentu odmah dati gama- globulin i HDC vakcinu do daljega, ako se iole sumnja na besnilo psa ili mačke.

Vakcinaciju treba obustaviti čim se naknadno dobiju verodostojni podaci o vakcinaciji životinje.

Postvakcinalne komplikacije

Postvakcinalne komplikacije su dosta retke i to samo posle Hemptove vakcine, sa opštim simptomima: temperatura, glavobolja i malaksalost. Uskoro se ispolji i nervna simptomatologija, sa sledećom kliničkom slikom: ascendentni mijelitis Landryjevog tipa, transverzalni mijelitis i polineuritis sa paralizom facijalisa ili mišića udova. Kao terapija koriste se kortikoidi.

Izvor: Lekar Info

CT снимање повећава ризик од рака код деце

Kako iz godine u godinu magnetna rezonanca (MRI) biva sve pristupačnija i jeftinija, možda se može reći da su dani kompjuterizovane tomografije (CT) odbrojani. Prema jednom izveštaju navodi se da rizik od nastanka raka uzrokovan CT snimanjem, naročito raka mozga i leukemije, može da se utrostruči u pojedinim slučajevima.

Članak objavljen u The Lancet, a koju su napisali Dr Mark Pearce i Profesor Sir Alan Craft, Newcastle University, UK; Profesor Louise Parker, Dalhousie University, Halifax, NS, Kanada; Dr Amy Berrington de González, National Cancer Institute (NCI), National Institutes of Health (NIH), Bethesda, MD, SAD, i kolege, predstavlja kulminaciju skoro dvo-decenijskog istraživanja u ovoj oblasti, pa je i zajednički finansiran od strane Ministarstva zdravlja Velike Britanije i NCI/NIH.

Pokazano je da ukupna kumulativna doza zračenja oko 60mGy, kod CT snimanja glave deteta (pod pojmom dete podrazumeva se ispod 15 godina u ovom slučaju), može da utrostručiti rizik od raka mozga, dok  ukupna kumulativna doza zračenja oko 50mGy ili više, utrostručuje rizik od leukemije.

Istraživači ipak ističu da su rizici i dalje minimalni jer oboljenja nisu naročito česta, čime je i sam povećan rizik daleko od apsolutno sigurne i izvesne bolesti. CT je koristan, a ponekad i veoma neophodan dijagnostički alat, te stoga lekari moraju izvagati rizike i pružiti adekvatne informacije pacijentu i roditeljima.

Retrospektivnom studijom obuhvaćena su radiološka odeljenja u oko 70% britanskih bolnica, a prikupljeni podaci oko 180.000 pacijenata koji su prošli CT snimanja između 1985 - 2002. godine. Posmatrajući broj i vrste CT snimanja iz evidencije, istraživači su procenjivali dozu apsorbuje u mili-Grejima (mGy) mozga i koštane srži u bolesnika za svako snimanje ponaosob. Podaci su zatim unakrsno upoređivani sa incidencijom raka i smrtnošću u izveštajima Registra britanske Nacionalne Zdravstvene Službe između 1985 i 2008. Na osnovu svega ovoga izračunavala se mogućnost da li osoba koja ima skenove ima i veću šansu za nastanak raka, tj pojavu leukemije i tumora mozga.

Velika Britanija ima relativno nisku stopu korišćenja CT snimanja zbog racionalizovane zdravstvene službe i propisa o jonizujućem zračenju, tako da su se snimanja vršila samo kada je to i bilo medicinski opravdano.

Vodeći autor dr Pirs kaže:

"Neposredne prednosti CT nadmašuju potencijalne dugoročne rizike u mnogim postavkama; zbog svoje dijagnostičke tačnosti i brzine skeniranja, naročito zbog činjenice da ne zahteva anesteziju i sedaciju kod mlađih pacijenata, ona (CT) će i dalje ostati u širokoj upotrebi u doglednoj budućnosti ...

Dalja poboljšanja u cilju smanjenja CT doza treba da budu prioritet, ne samo za radiološku zajednicu, već i za proizvođače. Alternativne dijagnostičke procedure koje ne uključuju izlaganje jonizujućem zračenju, kao što su ultrazvuk i MRI [magnetne rezonance] mogu biti od koristi u pojedinim kliničkim slučajevima. Od najveće važnosti je da se CT koristi samo u potpuno opravdanim kliničkim slučajevima. "

Skener (CT)

Ova studija bi trebalo da smanji debate o tome da li su rizici od CT stvarni, realni. Gotovo svi novi CT skeneri sada imaju dozno-redukcione opcije, a postoji i mnogo viši nivo svesti među kliničarima o potrebi optimizacije CT doza.
Pirs i kolege su ovom studijom ipak potvrdili da CT snimanje skoro zasigurno proizvodi mali rizik od nastanka raka.