уторак, 30. октобар 2012.

Opšta anatomija i anatomija ruke

Autor ovih prezentacija je dr Ljubica Stojšić-Džunja, profesor na Zavodu za anatomiju na medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ovaj materijal se isključivo sme koristiti za edukativne svrhe uz poštovanje svih autorskih i vlasničkih prava. Prvenstveno ga mogu koristiti studenti I godine medicine gore pomenutog fakulteta.


12-1M Opšta anatomija uvod
12-2M Оšta osteologija
12-3М Kosti ruke
12-4M Opšta artrologija
12-5M Spojevi ruke
12-6M Opšta miologija
12-7M Mišići ruke
12-8M Opšta angiologija
12-9M Krvni sudovi i limfatici ruke
12-10M Opšta neurologija
12-11M Živci ruke
12-12M Topografija ruke


Katedra za anatomiju



понедељак, 29. октобар 2012.

Oblik i spoljni izgled kostiju



Prema obliku kosti se dele na:
Ossa logna - Ramenica
          Duge kosti (ossa longa) imaju naročito izraženu jednu dimenziju – dužinu, koja je znantno izraženija od ostalih dveju – širine i debljine. Nalaze se u sastavu gornjih i donjih ekstremiteta i svojom dužinom uslovljavaju brzinu i snagu pokreta. Kod dugih kostiju razlikuje se središnji deo, dijafiza (diaphysis) i dva okrajka (epiphysis proximalis et distalis). Dijafiza je izduženi i tanji deo kosti, koja se naziva još i telo (corpus), a okrajci su zadebljanja u koja se dijafiza nastavlja na jednom i drugom kraju. Između dijafize i epifize nalazi se metafiza (metaphysis), koja je značajan deo kosti, jer najintenzivnije raste. Kosti doručija (ossa metacarpi), kosti donožija (ossa metatarsi) i kosti prstiju (ossa digitorum) su mali primeri dugih kostiju s dugim telom i samo jednom epifizom tj. zadebljalim okrajkom koji se zove glava (caput).
Ossa Brevia - Kosti ručija
          




Kratke kosti (ossa brevia) su one kosti kod kojih se nijedna dimenzija naročito ne ističe. Nalaze se na završecima ekstremiteta, u sastavu kostiju ručja (ossa carpi) i kostiju nožja (ossa tarsi). Radi lakšeg opisa, posebno odnosa prema okolini, kratke kosti se često upoređuju sa kockom, pa se na njima razlikuje šest strana. Ove kosti pojedinačno imaju malu pokretljivost, ali zajednički ostvaruju veču amplitudu pokreta određenog dela tela nego kada bi taj deo tela imao samo jednu kost.
Ossa plana  - Lopatica
          Pljosnate kosti (ossa plana) su one kosti u kojima je jedna dimenzija (debljina) znatno manja od druge dve (širine i dužine). Neke pljosnate kosti imaju zaštitnu ulogu pošto učestvuju u izgradnji zidova šupljina u kojima su nežni organi (lobanja u kojoj leži mozak), ili su potpora za organe koji su preteški za svoje slabe veze (karlične kosti), ili svojim velikim površinama služe kao čvrst oslonac za pripoj mišića (lopatica). Građa pljosnatih kostiju je karakteristična: tanak sloj zbijenog koštanog tkiva oblaže njihovu spooljnu (lamina externa) i unutrašnju površinu (lamina interna), između kojih se nalazi sloj sunđerastog tkiva, koji se kod kostiju krova lobanje naziva diploe (diploe). Pljosnate kosti su: os occipitale, os parietale, os frontale, os nasale, os lacrimale, vomer, scapula, os coxae, sternum, costae.
Ossa irregularia - Kičmeni pršljen
          Nepravilne kosti (ossa irregularia) nemaju nijednu osobinu na osnovu koje bi se mogle svrstati u neku drugu grupu. U ovu grupu spadaju kosti lica (viscerocranium) i kičmeni pršljenovi (vertebrae).
          Pneumatične kosti (ossa pneumatica) sadrže šupljine ispunjene vazduhom, kao npr. mastoidni nastavak slepoočne kosti čije se šupljine ispunjene vazduhom nazivaju mastoidne ćelije (cellulae mastoideae), ili paranazalni sinusi (sinus paranasales) koji predstavljaju pneumatične produžetke nosne šupljine u okolnim kostima: čeonoj (sinus frontalis), gornjoj vilici (sinus maxillaries), klinastoj (sinus sphenoidalis) I sitastoj (cellulae ethmoidales). Šupljine mastoidnog nastavka su obložene sluzokožom koja predstavlja produžetak sluzokože bubne duplje, dok sluzokoža nosne duplje ulazi u odgovarajuću sinusnu šupljinu I oblaže njene koštane zidove.
          Sezamoidne kosti (ossa sesamoidea) oblikom podsećaju na seme susama. One se razviaju u tetivama nekih mišića. Njihova uloga je da smanje trenje mišićne tetive o koštanu podlogu. Sezamoidne kosti se najčešće nalaze u predelu zglobova. U nozi, najveća stalna sezamoidna kost je čašica (patella) koja se razvija u tetivi m. quadriceps femoris-a. u predelu stopala, sezamoidne kosti su većih dimenzija nego u šaci. Veoma su promenljive u pogledu broja, dimenzija i položaja. Na plantarnoj strani stopala, u predelu zgloba između prve kosti donožija (os metatasale primum) i baze prvog članka palca (phalanx proximalis) nalaze se dve, gotovo sezamoidne kosti (unutrašnja je veća) koja se razvijaju u tetivi kratkog pregibača palca (m. flexor hallucis brevis).

Spoljni izgled kostiju
Na površini kostiju zapažaju se neravnine različite prirode, veličine, oblika i lokacije. Sva ta obeležija postaju uočljiva u pubertetu, a kod odraslih osoba postaju još izraženija. Na kostima se razlikuju ispupčenja, udubljenja i otvori.
Ispupčenja. – Ispupčenja na kostima dele se na zglobna i nezglobna. Zglobna su glatke površine, prekrivene hrskavicom, a mogu imati oblik glave (caput), kolotura (trochlea) ili zglobne krvrge (condylus). Nezglobna mogu biti linearna (linija-linea i greben-crista), okruglasta (kvržica-tuberculum et epicondylus i kvrga-tuber, trochanter et protubernatia) ili oštra (bodlja-spina i nastavak-processus).
Udubljenja. – Takođe mogu biti zglobna i nezglobna. Zglobna udubljenja odgovaraju zglobnim ispupčenjima i najčešće imaju oblik zglobnih čašica (acetabulum er cavitas glenoidalis). Nezglobna su: utisnuće (impressio) i žleb (sulcus). Na ivicama kostiju može da postoji pukotina (fissura), jamica (fovea), jama (fossa) i usek (incisura) mogu biti i zglobna i nezglobna udubljenja.  
Otvori. – Otvor na kosti (foramen) služi za prolaz raznih elemenata, najčešće krvnih sudova i živaca iz jednog predela tela u drugi (foramen magnum). To su tzv. prolazni otvori, dok drugi predstavljaju otvore za ishranu kosti (foramen nutricium). Otvor može da se nastavlja na kanal. Kanal koji ulazi u kost, ali ne prolazi kroz nju, naziva se meatus (npr. meatus acusticus internus, koji vodi u unutrašnjost piramide slepoočne kosti, dug je oko 1cm, a završava se slepo u dubini kosti).

Test za otkrivanje posledica radioterapije


Grupa francuskih naučnika iz Monpeljea je, u saradnji sa švajcarskim istraživačima iz Lozane, razvila jednostavan test kojim se otkriva opasnost od posledica radioterapije.
Bezbedan 99 odsto, test se sastoji u vađenju uzoraka krvi, a zatim njihovom podvrgavanju "ex-vivo" (u laboratoriji) zračenju tokom koga se prate reakcije limfocita.
Istraživači zapravo ispituju da li će ta bela krvna zrnca biti uništena ili ne pod uticajem zračenja.
Ukoliko je stopa uništenja veća od 16 odsto, na pacijenta ne bi trebalo negativno da utiče radioterapija.

Test se već upotrebljava u novom centru za radioterapiju u Mopeljeu, nakon procenjivanja u okviru jednog od bolničkih istraživačkih programa.

On bi u Francuskoj mogao da bude usvojen i u Vilžuifu i Nansiju.

четвртак, 25. октобар 2012.

Podizanje svesti o doniranju organa



Ministarstvo zdravlja u oktobru, mesecu donatora organa, pokrenulo akciju potpisivanja donorskih kartica. Više od 70 odsto građana spremno da prihvati organ, ali tek 20 odsto bi dalo organ za transplantaciju.
Statistika pokazuje da bi više od 70 odsto građana Srbije bilo spremno da prihvati donirani organ, dok bi tek 20 odsto njih dalo organ za transplantaciju.
Povodom Evropskog dana donacije organa, u najvećem tržnom centru u Beogradu, organizovana je akcija potpisivanja donorskih kartica.
Iako je bila gužva, malo je bilo onih koji su hteli da saznaju više o darivanju organa. Za nekoliko sati potpisano je 40 kartica.
Prisutni građani, koji su pokazali interesovanje za štandove Ministarstva zdravlja, istakli su da je zaveštanje organa naša dužnost kao građana jer svakome može da se desi nesreća. Upitali su se čemu naše ostatke predavati zemlji ukoliko nekome mogu da pomognu.
Iz Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja poručuju da će biti još angažovaniji, da će ići od vrata do vrata, i govoriti građanima o značaju zaveštanja organa, ali i da će struka morati da se aktivira.
Ubuduće, svaka ustanova koja ima odeljenje intenzivne nege i neophodne aparate za dijagnostikovanje moždane smrti mora biti uključena u program transplantacije.
"Ono najvažnije što ćemo preduzeti u narednom periodu, to je, ne poruka, nego naredba zdravstvenom sistemu, da menadžment ustanove i zaposleni njoj počnu da rade svoj posao. Ovo je lečenje, kontinuirana i stalna delatnost. Moraju da se potrude da se za svako telo koje je moždano mrtvo obrate porodici kako bi se obezbedili organi", poručila je direktorka Uprave za biomedicinu Danica Mihailović.

Stvorena jetra iz matičnih ćelija


Japanski istraživači su razvili funkcionalnu ljudsku jetru iz matičnih ćelija, što podgreva nade da će u budućnosti moći da budu proizvođeni organi za potrebe transplantacije.
Tim sa Univerziteta Jokohama siti, kojim je rukovodio profesor Hideki Taniguči, je transpantirao indukovane pluripotentne matične ćelije (iPS) u telo laboratorijskog miša, u kojem su one izrasle u malu, ali delujuću ljudsku jetru, prenela je francuska novinska agencija AFP.
IPS ćelije, koje imaju potencijal da se razviju u bilo koje telesno tkivo, mogu da se uzimaju i od odraslih osoba, čime se zaobilaze prigovori protivnika korišćenja matičnih ćelija embriona.

Japanski tim je matične ćelije transplantirao u glavu miša, da bi se iskoristio jači protok krvi u tom delu tela.

Iz tih ćelija je nastala jetre veličine pet milimetara, sposobna da proizvodi ljudske proteine i razlaže lekove.

Uređaji za brzo oživljavanje stižu na ulice


Uređaji za brzo oživljavanje pacijenata trebalo bi da budu postavljeni sledeće godine na javnim mestima, u svim većim gradovima Srbije. Veruje se da će to spasti mnoge živote jer, inače, oko 95 odsto ljudi umre ukoliko im se srčani zastoj dogodi na ulici.
Prvu pomoć ljudima kojima srce prestane da kuca nasred ulice moći će da pruže građani koji su prošli obuku oživljavanja, ali i vozači, jer je zakonska obaveza za šofere da nauče metode oživljavanja.
- Ne bi trebalo da bude nekih problema, jer postoji i uputstvo na kutiji - kaže prof. dr Goran Milašinović,predsednik Radne grupe za pejsmejker Udruženja kardiologa. - Sve će biti precizno objašnjeno, postoje samo dve elektrode i treba da se pritisne dugme. Struja je podešena i ništa ne može da se pojačava ili smanjuje. Svuda u svetu to funkcioniše na taj način.
Profesor Milašinović objašnjava da je iznenadna srčana smrt jedan od najvećih problema u zdravstvu:
- Kada neko zbog srčanog zastoja izgubi svest, šansa da preživi dok ga ne prebace do bolnice je oko pet odsto. Kada postoji sistem spoljnih defibrilatora šansa se povećava na 30 odsto. Bitno je da se ljudi obuče kako da prepoznaju srčani zastoj, da ukoliko ne postoji puls, izvade elektrode i tako spasu nečiji život. Prvih deset minuta su najbitniji.
Ipak, postavlja se pitanje da li će građani znati da aparat upotrebe pravilno i šta sve može da se dogodi ako nešto pogreše.
Ideja je, objašnjava profesor Milašinović, da oko 1.000 aparata bude postavljeno u četiri najveća grada. Svaki grad ima mesto gde se najviše umire, delovi gde se ljudi najiše okupljaju.

Neverovatna transplantacija lica


Nakon najrizičnije i najintenzivnije transplantacije lica do sada, pacijent Ričard Li Noris uspešno se oporavio, a fotografije koje je nedavno objavio njegov lekarski tim oduševile su ne samo medicinsku već i širu javnost.
Ričard Li Noris zadobio je izrazito teške povrede lica u nesreći s vatrenim oružjem1997. godine. Punih 15 godina izlazio je samo po noći, nosio je masku, i morao da se skriva od očiju javnosti, prenosi "Jutarnji list".
Ali, u martu ove godine, hirurzi Univerzitetskog bolničkog centra u Merilendu uspeli su da Norisu presade celo lice. Lice je donirala porodica anonimnog donatora čiji su organi spasili živote četvoro ljudi istog dana, a Norisu su, prema vlastitim rečima, ‘poklonili novi život’.

“Sada mogu da hodam pored ljudi i niko se ne osvrće za mnom. Moji prijatelji su nastavili dalje sa svojim životom, započeli porodice i karijere. Ja sad mogu da počnem da radim na novom životu koji mi je vraćen”, rekao je.

Operacija je rezultat rada Odeljenja za mornarička istraživanja američkog ministarstva odbrane.

Cilj finansiranja je da se procedura u budućnosti koristi kao model za pomoć ratnim veteranima koji su povrede zadobili od improvizovanih eksplozivnih naprava u Avganistanu. Na samoj operaciji radila je prava armija doktora, naučnika i drugog bolničkog osoblja. Više od 100 osoba bilo je uključeno u operaciju koja je trajala čak 36 sati.

Hirurzi su rekonstruisali delove vilice i kostiju lica, te su čak uspeli da spoje i živce na presađeno lice. Tako se Norisu povratilo čak 80 posto osećaja na desnoj i 40 posto na levoj strani lica. Operaciju je vodio dr Eduardo Rodriges, profesor hirurgije na medicinskom fakultetu Univerziteta u Merilendu, šef plastične, rekonstruktivne i maksilofacijalne hirurgije.

“Pre operacije ljudi su gledali u Ričarda jer je nosio masku i hteli da vide njegov deformitet. Sada imaju drugi razlog da gledaju u njega, i stvarno je neverovatan”, rekao je Rodriges.

Prilikom saopštenja rezultata operacije, Rodriges je zahvalio svim hirurškim timovima na svetu koji su obavili 22 presađivanja lica do danas, bez čijeg truda, rekao je, ni njegova operacija ne bi bila uspešna.

U međuvremenu, Norisov oporavak premašio je sva očekivanja doktora. Sedam meseci nakon operacije, Noris izgleda sasvim normalno, i nekome ko ga vidi po prvi put nemoguće je da zamisli kolika je bila težina njegovih povreda pre operacije.

Izvor: jutarnji.hr /B92

четвртак, 18. октобар 2012.

Ljudska sperma iz matičnih ćelija


Tim naučnika sa Univerziteta u Kjotu uspeo je da od matičnih ćelija miševa stvori jajne ćelije koje su potom oplođene i stvorile male miševe. Američki istraživači su, nakon ovog uspeha, rekli da će udvostručiti svoje napore da iz matičnih ćelija stvore ljudsku spermu.
Dr Rene Pera sa Univerziteta u Stanfordu smatra da bi, ukoliko ti napori urode plodom, ljudska sperma mogla da se koristi za reprodukciju za dve godine a jajne ćelije za pet.
„Znam da ljudi misle kako je ovo frankenštajnska medicina, ali mislim da to nije neki izmišljen ili beznačajn problem - nepolodnost može da utiče na čitav vaš život”, kaže dr Pera.
Neplodnost pogađa i do 15% parova u polno zrelom dobu.
Ipak, korišćenje matičih ćelija iz embriona za istraživanje - kao što se to radi u Institutu za matične ćelije i regenerativnu medicinu na Stanfordu - izaziva kontroverze jer embrioni moraju da se unište prilikom tog procesa. Laboratorija koristi embrione koji su „pretekli” od vantelesnih oplodnji.

Dr Pera kaže da se svake godine u Americi vantelesnom oplodnjom stvori milion-milion i po embriona a oko 500.000 njih se odbaci. Ona u svom testiranju iskoristi oko 500 embriona. „I ljudi sada brinu zbog tih 500 umesto zbog 500.000”.

Matične ćelije imaju potencijal da prerastu u bilo koju ćeliju, a stvaranje jajnih ćelija u laboratorijama moglo bi da postane uobičajena stvar, kao što je danas vantelesna oplodnja.
Japanski stručnjaci su sada prvi put stvorili sisara od matičnih ćelija i to se slavi kao Sveti gral istraživanja reproduktivnih matičnih ćelija. Oni su pokazali kako se u laboratoriji mogu „uzgajati” sperma i jajne ćelije koje će potom dati naizgled zdravog potomka.
„Ponovo smo dobili zamajac. Izgleda da se svake dve godine desi neka prekretnica koja nam svima da krila”, prokomentarisala je dr Pera uspeh japanskih kolega.

Stvaranjem sperme i jajnih ćelija iz matičnih ćelija embriona naučnici žele da bolje razumeju reprodukcitvni proces i embrione. U kliničkom smislu, to bi vremenom moglo da pruži nove opcije neplodinim parovima koji žele biološku decu.
Laboratorija dr Pere je ranije uspešno stvarala „primitivne” jajne ćelije i spermu, ali još nije kreirala dovoljno kvalitetne ćelije koje bi zaista i mogle da se koriste u ljudskoj reprodukciji.

„Samo mala greška u genomu može da dovede do neke opake bolesti kod potomka, tako da moramo biti veoma obazrivi”, kaže doktorka.
Ako se vremenom pokaže kao uspešna, ova tehnologija bi značajno mogla da vrati unazad biološki sat kod žena, što je odlična vest za one koje su odložile rađanje zbog karijere ili nisu mogle da zatrudne zbog lečenja od raka.
Međutim, uz to idu i mnoga etička pitanja: ko treba da odluči kada je žena previše stara da zatrudni?
„To je jedna od najvećih briga”, slaže se dr Pera. „U većini zemalja postoji granica postavljena uglavnom na osnovu zdravstvenih preduslova da se iznese trudnoća, jer ona može da bude veoma rizična za srce”.
Izvor: webmedicina

Laparoskopsko odstranjivanje tumora nadbubrega

Prve laparoskopske intervencije pacijanata koji imaju tumor nadbubrežne žlezde, u Srbiji, uradio profesor hirurgije na Gete univerzitetu Andreas Zilke. Naši lekari gledali i učili, a od će sutra samostalno izvoditi proceduru.
U Centru za endokrinu hirurgiju Kliničkog centra Srbije urađene su prve laparoskopske intervencije pacijentima koji imaju tumor nadbubrežne žlezde.
Prve procedure uradio je profesor hirurgije na Gete univerzitetu u Frankfurtu Andreas Zilke, a naši lekari koji su gledali i učili, od sutra će raditi samostalno. Prva pacijentkinja kojoj je tumor nadbubrezne žlezde odstranjen laparoskopski bila je tridesetvogodišnja Cana Gavrilović.
"Prvi pritisak se javio 2005. godine. Posle sam se lečila, pa je došla trudnoća. Od početka godine sam na ispitivanjima. Kada su mi predložili laparoskopsku interevneciju odmah sam prihvatila, lakše je", kaže Cana Gavrilović.
Direktor Hirurške klinike u Ofenbahu prof. dr Andreas Zilke navodi da je ova procedura prvi put urađena 1992. godine, a da su je prvi uradili stručnjaci u Japanu i Kanadi.
"Imao sam sreće da već naredne godine laparoskopski odstranim tumor nadbubrega. Na Klinici u Ofenbahu, godišnje uradim oko 50 intervencija. Rado sam se odazvao pozivu da dođem u Srbiju i pomognem. Imate neophodnu opremu i uslove za to", rekao je profesor Zilke.
Šef Operativnog bloka, docent dr Vladan Življević, navodi da su tumori nadbubrega relativno retki, ali da se broj pacijenata iz godine u godinu povećava delom i zato što je mnogo bolja dijagnostika.
"Danas gotovo svaki centar ima skener na osnovu koga se može utvrditi postojanje tumora. Opremu za laparoskopsku operaciju nadbubrega dobili prošle godine", rekao je doktor Življević.
Profesor Zilke juče je uradio dve intervencije, a danas će laparoskopski tumor nadbubrega kod još dvoje pacijenata. Profesor Andreas Zilke biće promovisan u gostujućeg profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Izvor: webmedicina

петак, 12. октобар 2012.

Nobel istraživačima matičnih ćelija


Naučnici Džon Gurdon iz Velike Britanije i Šinja Jamanaka ovogodišnji su dobitnici Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, saopštio je 8. oktobra švedski Institut Karolinska.
Pioniri u istraživanju matičnih ćelija nagrađeni su za transformaciju diferenciranih u matične ćelije, iz kojih se kasnije mogu razviti ćelije bilo koje vrste, identične onima u organizmima živih bića.
Ser Džon Gurdon jedan je od prvaka kada je kloniranje u pitanju. Već 1962. godine uspešno je preneo jezgro iz telesne ćelije jedne žabe u neoplođenu jajnu ćeliju druge, u kojoj je prethodno uništio jezgro UV zračenjem. Iako se tako dobijena jajna ćelija uspela razviti samo do punoglavca, ova tehnika prenosa jezgra otvorila je put za nova uspešna kloniranja.

Među najvećim dostignućima Šinje Jamanake navodi se njegov uspeh da dobije matične ćelije iz komada kože miša, bez embriona. Njemu je za rukom pošlo i reprogramiranje ćelija kože lica tridesetšestogodišnje žene. U ovom slučaju on je upotrebio viruse kao prenosioce četiri specifična gena u ćeliju kože.

Gurdon je rođen 1933. godine u Dipenholu u Velikoj Britaniji. Doktorirao je na Univerzitetu u Oksfordu a postdoktorske studije završio je na Kalifornijskom institutu za tehnologiju. Trenutno predaje na Gordon institutu u Kembridžu.

Rođen 1962. godine u japanskom gradu Osaka, Jamanka doktorat u medicini stekao je već 1987. godine na Univerzitetu u Kobeu. U medicinu je ušao kao ortopedski hirurg, da bi se kasnije okrenuo istraživanjima u vezi sa matičnim ćelijama. Trenutno predaje na Kjoto univerzitetu.

Proglašenjem dobitnika Nobelove nagrade za medicinu, 8. oktobra počela je nedelja proglašenja dobitnika ovih prestižnih nagrada. Devetog oktobra biće saopšteno ko je dobitnik nagrade iz oblasti fizike, a dan kasnije i dobitnik iz oblasti hemije.

U četvrtak se, tradicionalno, saopštava ime dobitnika Nobelove nagrade za književnost, dok je
Mima-fazlagic
petak rezervisan za objavljivanje ime dobitnika nagrade za mir. U ponedeljak, 15. oktobra, saznaćemo ko je dobitnik priznanja za ekomoniju.

Nobelove negrade dodeljuju se od 1901. godine, a prema tradiciji, uručuju se 10. decembra, na dan sm
rti Nobela.
Šta kažu domaći stručnjaci?
Ako je 20. vek bio vek antibiotika, 21. vek pripada matičnim ćelijama, kaže za B92 dr Mima Fazlagić, medicinska savetnica Krio Sejva, najveće privatne banke matičnih ćelija u Evropi. Ona objašnjava da je to nagoveštaj u kom pravcu će dalje ići medicina.

„To nije neko veliko iznenađenje, za sve ljude koji su pratili ovu nauku, ali govori da se tek možemo nadati velikim otkrićima i da je čitav svet prepoznao njihov značaj. To je veliki korak, koji bi značio da i zrelu ćeliju možemo bioinženjeringom da vratimo unazad i da ona postane matična ćelija. Oni su dobili nagradu za jedno epohalno delo, ali još od te činjenice u dogledno vreme ne možemo očekivati da to sad trenutno krene.“
Izvor: webmedicina

Rak dojke - šta smo naučili u 2012


Rak dojke ostavio je veliki ožiljak u svetu - nalazi se na 2. mestu najvećih kancera ubica žena (1. je rak pluća) i drugi je najčešći oblik raka kod žena (rak kože je na prvom mestu).
Procenjuje se da će svaka osma žena u nekom trenutku svog života dobiti neku vrstu raka dojke.  Oktobar je mesec mobilizacije protiv raka dojke, stoga ćemo se podsetiti koja su najveća otkrića na tom polju postignuta ove godine.

Postoje 4 podvrste raka dojke

Rezultati sveobuhvatne analize gena, objavljeni prošlog meseca u žurnalu Nature, pokazuju da postoje četiri klase ove bolesti.

„Sada smo korak bliže u razumevanju genetskog porekla četiri glavne podvrste raka”, kazao je vođa istraživačkog tima dr Metju Elis sa Medicinskog fakulteta u Vašingtonu.

„Sada možemo da istražujemo koji lek je najdelotvorniji u zavisnosti od genetskih profila tumora. Za bazalni rak dojke jasno je da je genetski sličniji raku jajnika nego drugim oblicima raka dojke. Treba istražiti da li njega možemo lečiti isto kao rak jajnika”.

Muškarci sa rakom dojke gore prolaze

Muškarci imaju manje šansi da dobiju ovu vrstu raka nego žene, ali kada obole, to se češće završi smrtnim slučajem. Osim što u proseku žive dve godine manje od žena koje imaju rak dojke, muškarci sa ovom dijagnozom imaju veće šanse da im se bolest proširi na ostale organe.


Kadmijum povećava rizik

Ovaj toksični metal može da se nađe u hrani kao što su korenasta povrća, školjke i ljuskari, iznutrice i žitarice i, prema istraživanju objavljenom maja 2012. u žurnalu Cancer Research može da poveća rizik od raka dojke.

U istraživanju je učestovalo 56.000 žena; ispostavilo se da one koje su unosile najviše kadmijuma preko hrane imale su 21 odsto veći rizik da dobiju rak dojke.

Kako san utiče na rak dojke

Kod pacijentkinja obolelih od raka dojke koje su bile u postmenopauzi, spavanje manje od šest sati je donosilo povećan rizik za povratak bolesti, objavljeno je u Breast Cancer Research and Treatment. Međutim, ova veza nije primećena kod pacijentkinja koje još nisu ušle u menopauzu.

Virus malih boginja mogao bi da bude lek koji obećava

Virus malih boginja izgleda da ubija najteži oblik raka dojke, tzv, trostruki-negativni rak dojke, pokazala je studija na miševima koja je predstavljena na Godišnjem kongresu američkih hirurga

„Na osnovu patologije mogli smo da vidimo da se najmanje 60% tumora potpuno povuklo a drugih 40% je imalo veoma mali broj zahvaćenih ćelija, što je znak da je tumor reagovao na terapiju”, kazao je istraživać dr Sepideh Golami sa Stanfordskog univerziteta.  Ova vrsta raka je veoma teška za lečenje jer ne reaguje ni na kakve hormonske niti imunološke terapije.

Noćni rad je faktor rizika

Dve odvojene studije sprovedene ove godine pokazale su da je noćni rad povezan sa većim rizikom za dobijanje raka dojke.
Jedna od njih objavljena u Occupational and Environmental Medicine, pokazala je da se rizik povećava kod žena koje rade noćnu smenu više od dva puta nedeljno.  Druga, objavljena u International Journal of Cancer, zaključila je da rad noću povećava rizik za 30 odsto, naročito ako on traje preko četiri godine.

Veličina grudi ima veze

Geni koji odlučuju o veličini grudi mogu biti povezani sa rizikom od raka dojke, prema studiji objavljenoj u BMC Medical Genetics.
Na osnovu podataka 16.000 žena pronađeno je da je sedam varijacija DNK - jednonukleotidni polimorfizam (SNP) - izgleda povezano sa veličinom dojke, a tri od tih SNP-a su povezana sa rizikom za dobijanje raka.

Vežbe smanjuju rizik

I malo vežbanja može vam pomoći da umanjite rizik od raka dojke premda što se više krećete to bolje, objavljeno je u žurnalu CANCER

Istraživači sa Univerziteta u Severnoj Karolini otkrili su da su žene koje su najviše vežbale - između 10 i 19 časova nedeljno - imale 30 odsto manji rizik za dobijanje bolesti, premda je i manje vežbanje od toga i dalje povezano za određene beneficije.

„Naročito ohrabruje činjenica da se rizik smanjuje kod žena koje vežbaju posle menopauze”, kazala je naučnica Loren Makalok.

Dijabetes tip 2 (kod nekih žena) povećava rizik

Dijabetes tip 2 kod žena u postmenopauzi može povećati rizik za dobijanje raka dojke.
„Smatralo se da gojaznost, često povezivana sa dijabetesom tip 2 i posledicama koje to ostavlja na aktivnost hormona, delom može biti odgovorna za procese koji dovode do nastanka raka”, kazao je istraživač Piter Bojl, predsednik Međunarodnog instituta za istaživanje prevencije.

Gojaznost je vezana za najgori ishod

Višak kilograma može da dovede do najgoreg ishoda, rezultat je istraživanja objavljenog u avgustu u žurnalu Cancer.
Studija je pokazala da gojazne žene koje su lečene od raka dojke imaju veći rizik od povratka bolesti i smrti.
Izvor: webmedicina

четвртак, 11. октобар 2012.

Hemioterapija i zdrave ćelije


Hemioterapija izaziva oštećenje DNK koja onda podstiče fibroblaste da proizvode i do 30 puta više proteina WNT16B nego što bi trebalo
Hemioterapija može samu sebe da minira izazivajući negativne reakcije zdravih ćelija, što bi moglo da objasni zašto većina ljudi postaje otporna na ovakvo lečenje, ističu stručnjaci Istraživačkog centra za rak "Fred Hačinson" u Sijetlu.
Do ovog zaključka došli su posmatrajući ponašanje fibroblasta, ćelija koje imaju ključnu ulogu u zaceljivanju i proizvodnji kolagena, glavne komponente vezivnog tkiva.
Zapravo, hemioterapija izaziva oštećenje DNK koja onda podstiče fibroblaste da proizvode i do 30 puta više proteina WNT16B nego što bi trebalo. Ovaj protein je važan jer kancerogenim ćelijama omogućava da rastu i napadaju okolna tkiva i da istovremeno budu otporna na hemioterapiju.
Ovo je potpuno novi momenat u istraživanjima, jer je do sada bilo poznato da navedeni protein učestvuje u razvijanju kancera, ali ne i u stvaranju otpornosti na lečenje.
Alarmantan podatak je da čak 90 odsto obolelih od karcinoma dojke, prostate, pluća ili debelog creva, prilikom stvaranja metastaza razvija otpornost na hemioterapiju. Iako se hemioterapija prima u intervalima da organizam ne bi bio prezasićen citostaticima, ćelije tumora uspevaju da se oporave i razviju otpornost.
Imajući sve to na umu, istraživači nude specifičniju terapiju "ciljajući na ključne molekularne okidače koji pokreću karcinom, a ne na neke šire i rizičnije oblasti gde dolazi do uništavanja DNK.
Naši pronalasci nagoveštavaju da mikro okruženje tumora može da utiče na uspeh ili neuspeh ovakvih preciznih terapija", istakao je dr Piter Nelson, rukovodilac istraživanja.
U pojedinim slučajevima to je dobro, jer hemioterapija može da stimuliše okolne zdrave imunološke ćelije da napadnu tumor.
Ali, zdrave ćelije oko tumora mogu i da pojačaju otpornost kancerogenih ćelija. Istraživači još ne mogu da objasne zašto se to događa, pa je njihov sledeći korak da pronađu što efikasniju hemioterapiju.

Izvor: Webmedicina

понедељак, 08. октобар 2012.

Хронични бронхитис


     Хронични бронхитис (BRONCHITIS CHRONICAје хронично запаљење бронхијалног стабла, које се по правилу развија из поновљених акутних бронхитиса. Болест карактерише кашаљ и искашљавање у трајању од најмање три месеца у току последње две године. Чешћа се јавља код мушкараца, и више оболевају пушачи. Има  и професионални карактер: чешће се јавља код каменорезаца, рудара, пекара и ткача. Пре постављања дијагнозе хроничног бронхитиса треба исључити сва друга плућна и ванплућна обољења праћена кашљем и искашљавањем.
     Етиологија. – Узроци хроничног бронхитиса су многобројни. Доминантно место заузимају инфекција, пушење, аерозагађење и алергијски чиниоци.
     Клиничка слика. – Кашаљ и искашљавање су основни знаци хроничног бронхитиса. Карактеристичан је јутарњи кашаљ који многи занемарију, посебно пушачи. Количина испљувка варира од активности инфекције и креће се и до 10 ml. Испљувак је у почетку бистар, а касније добија жутозелену боју, понекад непријатног мириса. Хемоптизије се јављају у 25% случајева. Хронични бронхитис се често компликује емфиземом плућа, астмом, бронхиектазијама и бронхопнеумонијом.
     Дијагноза. – Поставља се на основу анамнезе и клиничке слике. При том треба искључити сва друга обољења праћена кашљем и искашљавањем. Рендгенски налаз је у 25% случајева негативан.
     Лечење. – Основу лечења хроничног бронхитиса чини борба против респираторних надражујућих средстава, борба против инфекције и омогућавање промене радног места уколико су болесници изложени штетним агенсима. Појава  гнојавог испљувка захтева употребу антибиотика.

Акутни бронхитис



     Акутни бронхитис (Bronchitis acuta) се дефинише као акутно запаљење слузнице бронха. У почетку је запаљенски процес локализован на крупним бронхијама, а касније прелази на ситније бронхије.
     Акутни бронхитис се јавља најчешће у току или после назеба. Настанку акутног бронхитиса погодује удисање хладног ваздуха. Отуда се акутни бронхитис јавља у време влажних и хладних дана (јесен, зима, пролеће).
     Етиологија. – Најчешћи изазивачи акутног бронхитиса су вируси, бактеријска инфекција се надовезује на вирусну. Акутни бронхитис се јавља и током неких инфективних болести (мале богиње, велики кашаљ, грип).
     Клиничка слика. – Доминира кашаљ и болови у прсима. Кашаљ је у почетку не продуктиван, а касније се искашљавају веће количине секрета. Боја испљувка је у почетку бела, касније жутозелена, а каткад је потпуно гнојав. Температура је у почетку нормална, касније се креће и до 38оС. Болесник се осећа слабим и малаксалим. Болест траје око недељу дана. Међутим, тегобе се могу одржавати и до три недеље.
     Дијагноза. – Поставља се на основу клиничке слике и физикалног прегледа. Рендгенски налаз је негативан.
     Лечење. – Превенција се састоји у избегавању хладноће и боравка у задимљеним и загушљивим просторијама. Лакши облици акутног бронхитиса не захтевају неку посебну терапију. У случају повишене температуре и непродуктивног кашља дају се аспирин и средстава за смирење кашља. Временом, кашаљ постаје продуктиван, па треба давати средства за искашљавање. У ретким ситуацијама потребна је и примена антибиотика, не дуже од 5-7 дана.

понедељак, 01. октобар 2012.

Ateroskleroza

Promene na arteriji
Ateroskleroza je degenerativna bolest srednjih i velikih arterija, koja se odlikuje mestimičnom pojavom (žarišno) ateromatoznih ploča u zidu krvnog suda. Ateromatozne promene nalaze se u intimi aorte, moždanih i koronarnih arterija i sastoje se od nagomilanih masti, složenih kompleksa šećera, vezivnog tkiva, razgradnih produkata krvi i istaloženog kalcijuma. To dovodi do smanjenja elastičnosti i preranog starenja ovih arterija. Vremenom se ateromatozna ploče uzdižu prema lumenu arterije sužavajući je, a ređe proces može napredovati u smeru medije, stvarajući nekrozu zida krvnog suda sa posledičnom aneurizmom. Treba razlikovati aterosklerozu od arterioskleroze. Arterioskleroza se javqa u malim arterijama, sa dominantnim patofiziološkim promenama u mediji, difuzno raspoređenim, koje ne sužavaju lumen krvnog suda. Ateroskleroza (i arterioskleroza) je podmukla višegodišnja bolest, koja protiče asimptomatski sve dok se ne ispolje njene komplikacije (zakrečenje, tromboza, aneurizma ili embolija). Kada su donji ekstremiteti zahvaćeni ateromatozom, može se javiti gangrena. Bubrežna insuficijencija i hipertenzija, kao i moždani udar česte su posledici ove bolesti, a ubedljivo je najznačajniji uzrok obolevanje od koronarne bolesti.

Faktori rizika

      Glavni uzrok preranog starenja arterije se ne zna. Zna se da je u nekim bolestima učestalije, da ima važnog udela nasleđe i način života (pogrešne životne navike). Kod muškaraca se javlja pet do šest puta češće nego kod žena. Za pojavu ateroskleroze verovatno je odgovorno više izazivača, faktori rizika, koji udruženi dovode do bolesti. Najznačajniji faktori rizika su povišen arterijski krvni pritisak, pušenje i šećerna bolest. Činioci koji podstiču nastanak i razvoj ateroskleroze mogu se podeliti na one koje se može i na one na koje se ne može uticati. U faktore rizika na koje se ne može uticati ubrajaju se pol, godine života i porodična sklonost (nasleđe). Faktore rizika na koje se može uticati podeljeni su na:

A) glavne, u koje spadaju hiperholesterolemija i hipertri-
gliceridemija, arterijska hipertenzija, šećerna bolest,
pušenje i gojaznost;
B) sporedne, a to su rđave životne navike, emotivni str-
esovi i oralni kontraceptivi.

       Ateroskleroza je oboljenje poznijeg životnog doba. Međutim, posledwih decenije granica se pomera naniže, između ostalog i zbog nepravilne ishrane, stresova koji su česti usled ubrzanog tempa života i ograničene fizičke aktivnosti. Pušenje je značajan aterosklerotski činilac, jer nikotin nepovoljno utiče na metabolizam masti. U pojedinim porodicama ateroskleroza je česta pojava (nasleđena sklonost) i ispoljava se utoliko ranije ukoliko su prisutnije rđave životne navike (ishrana bogata životinjskim mastima, smanjena fizička aktivnosti i drugo). Ima bolesti koje podstiču nastanak i ubrzavaju tok ateroskleroze - hiperlipidemija u šećernoj bolesti, hipertireoza, hipotireoza, hiperkorticizam, imune i autoimune bolesti, urođen poremećaj metabolizma masti, esencijalna hipertenzija i dr.
       Ateroskleroza se najčešće dijagnostikuje kasno, kada se ispolje njene komplikacije. Klinička slika i simptomi zavise od obolelog tkiva ili organam čija prokrvljenost zavisi od ateromatozno izmenjene arterije. Ateromatoza u koronarnim arterijama je vrlo česta i prema stepenu oštećenja razvija se neki od oblika ishemijske bolesti srca. Devet od deset obolelih imaju ateromatozno promenjene koronarne arterije, koje su mestimično sužene i zbog toga nedovoljno su sposobne da omoguće koronarni protok krvi prema potrebama srčanog mišića. Zbog toga se razvija anginozni sindrom u raznim oblicima i akutni infarkt miokarda. Ateroskleroza moždanih arterija ispoljava se poremećajima u centralnom nervnom sistemu, od kojih je nadramatičniji moždani udar (koji se može završiti smrtnim ishodom ili invaliditetom).
       Komplikacije ateroskleroze su brojne i ozbiljne. Ispoljavaju se pretežno u poznijem životnom dobu, mada akutni infarkt miokarda, moždani udar i polineuropatija nisu više retki i kod osoba koje imaju trideset ili četrdeset godina. Zanemariju se činjenica da je ateroskleroza višegodišnja napredujuća bolest koja otpočinje rano i da se na njen tok i progresiju može blagotvorno delovati. U dosadašnjem medikamentoznom lečenju nije bilo znatnijeg uspeha, što je razumljivo imajući u vidu definitivne organske promene koje u ovoj bolesti nastaju. Pravi lek su preventivne mere radi sprečavanja morbiditeta od ateroskleroze i u osnovi se sastoje od suzbijanja faktora rizika. Normalizovanjem povišenog krvnog pritiska smanjuje se učestalost srčane insuficijencije, srčanog i moždanog udara. Pravilnim lečenjem šećerne bolesti usporava se prerano starenje arterijskih krvnih sudova (periodične kontrole glikemije, odgovarajući higijensko-dijetetski režim, ambulantna kontrola u dijabetološkim savetovalištima i dr.). Od davnina je poznato da povišene masti u krvi doprinose nastanku ateroskleroze. Zato je pri pojavi hiperlipidemije neophodnno iz ishrane izbaciti masti životinjskog porekla, a kod gojaznih redukovati telesnu težinu (masu). Savetuje se umerene fizička aktivnost, a svim bolesnicima zabranjuje pušenje. 

Izvor: Interne bolesti sa negom I, za treći razred medicinske škole.

Bитамини

Витамини су органска једињења која људски организам нију у стању да синтетизује (изузев холекалциферола, витамина К и делимична рибофлавина), па се морају уносити храном.
       То су заштитне материје у правом смислу, јер њихов недостатак или неадекватно уношење храном, неадекватна апсорпција или други поремећаји доводе до тешких обољења која су се некада завршавала и смрћу. То се дешавало све док није откривена њихова улога и порекло.
       Витамини се, уопште узевши, могу поделити на оне растворљиве у води и оне растврољиве у мастима (хидросолубилни и липосолубилни). У витамине растворљиве у мастима спадају А, D, E, K. Сви остали витамини C и сви витамини групе B, тзв. B комплекс, растворљиви су у води. Витамини растворљиви у мастима услед прекомерног узимања при лечењу могу дати клиничку слику хипервитаминозе у виду тешких поремећаја, док код витамина растворљивих у води ових знакова нема. Прекомерно узети витамини излучују се мокраћом. 

Витамин B1

Где има витамина B1 
       Витамин B1, тиамин, анеурин, делује као естер пирофосфорне киселине - тиамин-пирофосфат. Опште је прихваћено мишљење да тиамин има значајну функцију у ћелијском метаболизму угљених хидрата, посебно посебно пирогрожђане и млечне киселине. Услед његовог недостатка долази до нагомилавања пирогрожђане киселине и млечне киселине, јер овај витамин учествује у њиховој даљој разградњи до коначних продуката. Најпознатије обољење које настаје услед дефицита витамина В1 познато је под именом берибери. 
       Ово обољење је вековима познато међу народима Далког истока, који се скоро искључиво хране глазираним пиринчом. Сама рач берибери на језику једног полинезијског народа значи "ја не могу", тј. оболеле особе не могу из чучећег да заузму стојећи став. Разлог овоме је неуритис који погађа доње екстремитете. Дневна потреба за овим витамином износи 0,3mg на 1000Ј.
       Витамин В1 највише се налази у црном хлебу, легуминозама, свињском месу и јетри, затим у пивском квасцу који је извор и других витамина групе В. Најмање га има у млеку, посном месу и воћу, белом брашну и глазираном пиринчу. Због тога деца која се дуго доје могу да оболе од тзв. инфатилног бериберија. Берибери се може јавити и услед дуготрајног уношења алкохола, односно услед исхране која је дифицитирана овим витамином.
       Главни симптоми дефицита тиамина су раздражљивост, заборавност, несаница, губитак апетита, мишићна слабост. Ако је погођен срчани мишић, може доћи до срчане инсуфицијенције. Едем доњих екстремитета указује на тзв. влажни берибери, који представља најтежи облик обог обољења.
       Лечење се састоји у правилној исхрани и давању овог витамина у виду комплекса В или чистог анеурина у дози од 5 до 15mg дневно.