Трећа година


Скрипта из инфективног, теорија
           Клик за скидање








Неурологија - Вежбе
Организација рада
неуролошког одељења

Када говоримо о организацији једног одељења мислимо на просторну, структурну и кадровску организацију.
Неуролошко одељење је павиљон које је сачињен од два спрата. У приземљу је део неурологије а на спратовима се налази одељење пнеумофизиологије (грудно).
У састав неуролошког одељења улазе две организационе јединице:

1. Амбулантно дијагностички део – диспанзер. Чина га: чекаоница са столицама, административни део – шалтер, санитарни чвор за пацијенте, амбуланта за преглед и пријам болесника. У састав амбулантно дијагностичког дела улазе и кабинет за ЕМГ (електромијело графију), кабинет за ЕЕГ (електроенцефалограф). Кабинет за снимање пторока крви кроз крвне судове главе – транскранијални доплер (ТЦД), кабинет за ултразвук крвних судова или доплер крвних судова.
2. Стационарни део чине болесничке јединице и то: јединица посебне или специјалне неге која по стандардима одговара ПИН – у , чији је капацитет 10 болесника. У средини се налази стаклени део и дели ПИН на два дела. Ту се спрама терапија и ту је сав материјал за медицинско-техничке радње. У ПИН су смештени болесници који болују од:
- интракранијалног крварења;
- са цереброваскуларним инсултом (ЦВИ);
- са епинападом и у епистатусу.
Јединица ПИН треба да поседује сав материјал за ургентну – неопходну негу:

- мониторинг
- централни довод кисеоника
- аспиратор
- ЕКГ апарат
- прибор за интубацију
На одељењу постоји још девет јединица опште неге од чега су две за терминалну негу тј. Негу умирућег болесника. Ове две јединице су једини у овој болници.

Пријем неуролошког болесника

            Болесник са упутом, овереном здравственом књижицом и важећом личном картом долази на шалтер неуролошког одељења а одатле у пријемну амбуланту где после обављеног неуролошког прегледа, лекар одређује да ли ће болесник бити хоспитализован. У зависности од стања болесника пријем може бити:

- хитан
         - не одолжан
 - заказан за одређено време

Хитан пријем захтевају витално угрожени болесници који се смештају у јединици ПИН ови болесници не пролазе класичну санитарну обраду већ се одмах смештају у унапред припремљену постељу са заштитним страницама због поремећаја свести. Болесник се прикључује на мониторинг. Отвара се i.v  линија по потреби и две брауниле и одмах се даје прописана терапија. По потреби болесник се интубира, прикључи на кисеоник, пласира му се катетер и узима крв за лабораторијске анализе. За болеснике који се налазе у ПИН отвара се шок листа. И вредности анализа које смо узели уписујемо. Шок листа може бити судско медицински документ.
            Неодложан пријем је смештање болесника у јединицу опште неге тј. на одељење. Ови болесници нису витално угрожени али њихово стање болести захтева хоспитализацију и детаљну дијагностику. После обављеног неуролошког прегледа болесник се из пријемне амбуланте одводи на одељење, у пратњи МСТ са пријема која предаје болесника одговорној одељенској сестри. При пријему администратицни радник отвара историју болести а одговорна сестра одводи болесника у санитарни пропусник где му помаже да се окупа и обуче чисту пижаму. Сестра све време посматра болесника и уочава разне промене: едеми, промене на кожи, вапљивост. Уколико примети да има ваши ради се депедикулација. Одело болесника се одлаже у посебну просторију уз реверс или се враца породици. После санитарне обраде болесник се води у болесничку собу и мешста се у унапред припремљену простељу где га сестра упознаје са болесницима и кућним редом. Лекар у температурну листу уписује терапију и медицинско техничке радње, према томе сестра поступа.
            Заказан пријем где болесник у договору са лекаром долази на заказан датум на хоспитализацију због дијагностичких метода, опсервације, или примене терапије где је обавезна хоспитализација.


Дијагностичке методе
у неурологији

            Дијагнозу у неурологији постављамо на основу анамнезе, клиничког прегледа, радиолошких испитивања, ултразвука, електроенцефалографије, електромијелографије, евоцираних потенцијала и лумбалне пункције. Од лабораторије узимамо пунктат из наведене пункције, крв, урин.
            - краниограм је рендгенски снимак лобање где се могу видети преломи, дефекти лобањских костију, тумори. За ово снимање не постоји посебна припрема. Само треба повадити металне предмете из косе и минђуше.
            - церебрална ангиографија. Представља снимање крвних судова мозга помоћу контрастног средства. Као контрастно средство користи се водени раствор јода који се помоћу специјалног катетера убацује у феморалну артерију и врши се снимање. Овим прегледом утврђује се пеоходност крвних судова и локализација патолошких промена. Снимање се изводи у општој анестезији и неопходна је приперема болесника. Болесник мора бити информисан о том прегледу и без његовог писменог пристанка не сме се преглед обавити. Веома је битна нега болесника после завршеног снимања где се болесник враћа на одељење на лежећим колицима у хоризонталном положају. Бол. се контролишу виталне функције, проверава се место убода, да ли постоји крварење, хематом или инфекција. Болесник се подстиче на уношење течности. Храну не узима 6-8х после интервенције, и обавезно се на место убода ставља кеса са ледом ради компресије крвниог суда и смањења локалног едема. Болесник треба да остане што дуже у хроизонталном положају.
            - мијелографија. То је снимање кичменог канала помоћу контрастног средства и да би се одредило место локализације патолошког процеса. Као контрастно средство користи се водени ратвор јода или ваздух.
            - ЦТ. Компијутерска томографија. Скенер. Представља слојевито снимање паренхиматозних органа јонизујућим зрацима. Ради се с' контрастним средством или без, користимо препарат јода који се даје I.V. Скенер се користи за откривање контузионих огњишта, апцеса мозга, едема, хематома, субарахноидалне хеморагије, тумора мозга. Припрама болесника за скенер: дан раније болесника морамо информисати о снимању, пласирати му  I.V. браунилу, испитати алергију на јод, објаснити болеснику како треба да се поноша за време интервенције, значи да буде миран. Код болесника са клаустрофобијом дамо седатив 15-20мин пре снимања.
            - Нуклеарна мегнетна резонанци (НМР). То је најновија не инвазивна радиолошко – дијагностичка метода где се ради снимање сегмента по сегмент нормалног и патолошког ткива. Специјалне припреме нема, осим вађења металних предмета и седатив код клаустрофобичара. И мнго је меродавнија од ЦТ. Код сумњи на неуролошку болест болесник прво иде на краниограм, затим ЦТ па тек онда на НМР.
            - Ултразвук. То је не инвазивна, безболна, врло практична метода. У неурологији се ултразвук користи за снимање крвних судова врата или екстракранијални доплер, који се користи за снимање каротида врата и провера проходности вене југуларис. Индикације: хипертензија, срчана обољења, хиперлипидемија, ЦВИ, ултразвук крвних судова главе – ТЦД (користи се за снимање великих артерија главе – cerebri media, anterior cerebri). Ова метода се користи код вазоспазма, после субарахноидалне хеморагије, код повишеног интракранијалног притиска.
            - Електромијелографија (ЕМГ). Овом методом се мери и записује потенцијал мишићне активности. За ову методу користи се апарат електромијелограф. Да би се добио налаз болеснику се стављају мале иглене електроде у мишић. Тада се јављају електрични потенцијали који се даље преносе на екран. Специјалне припреме нема, једино кожа мора бити чиста.
            - Електроенцефалографија (ЕЕГ). Њиме се може детектовати биоелектрична активност мозга. Припрема: болесник на снимање долази са чистом косом и обавезно доручкује. Уколико болесник узима стимулансе: кафу, алкохол, цигарете, антиконвулзивну терапију; пре снимања не треба да их употребљава. Снимање се ради помоћу када за ЕЕГ и диск електрода. Индикације: епилепсија, поремећаји стања свести, кома.
            - Евоцирани потенцијал. Представља електричну реакцију ЦНС – а, на одређене спољне стимулансе.

Осим овога требати ти и: лумбална пункција, крвне анализе, хемокултура, седиментација, уринокултура, катетеризација (са појмовима). Мислим да је то то.


Друго полугодиште

- Нега болесника од енцефалитиса –

            Енцефалитис је запаљенско обољење можданог ткива и може да захвати разне делове ЦНС – а и то:
            - кору;
            - субкортикалну белу масу;
            - базалне ганглије;
            - мождано стабло;
            - мали мозак;
            - кичмену мождину.
Ово обољење изазивају бактерије, вируси, гљивице, а могу и алергијске реакције, локални неуровегетативни поремећаји са хиперемијом, хеморагијом и едемом, а може бити и непознате етиологије.
        У клиничкој слици имамо повишену телесну температуру, главобољу, укоченост врата, поремећај стања свести од сопора до коме, диплопија (дупло види), слабост (пареза), одузетост (парализа), мука, гађење, повраћање, а код деце и конвулзије.
            Дијагноза: на основу анамнестичких података, клиничке слике, прегледа ликвора где имамо повећан број ћелија и повећан ниво протеина, на основу EEG налаза, и CT.
            Здравствена нега: болесник се смешта у јединицу интензивне неге, у постељу са заштитном оградом због поремећаја свести. Отвара му се i.v линија, пласира катетер, контролишу се витални знаци и уписују у шок листу. Посебно обратити пажњу на дисање због накупљања секрета у дисајним путевима па је потребно радити аспирацју.
            Терапија: антиедематозан (манитол), антивирусна (ацикловир), антибиотици, мишићни релаксанси (дијазепам). Болеснику треба мењати положај на свака 24 часа ради превенције декубита.


-         Нега болесника код мијелитиса –

            Мијелитис је запаљење кичмене мождине које може да захвати један или више сегмената. Узрочници су бактерије или вируси, а често може бити и непознате етиологије. Мијелитис се некада и јавља као симптом неког другог обољења.
            Клиничка слика: болови у леђима, повишена телесна температура, губитак сезибилитета у појединим деловима тела који се налазе испод запаљенског процеса, парализа доњих екстремитета, а може доћи и до параплегије. Уколико је лезија у цервикалном делу долази до квадриплегије. Болесници имају ретенцију урина и поремећај дефекације. Ови болесници се смештају у јединицу интензивне неге, где се прати стање свести, витални знаци, отвара се i.v линија, пласира се уринарни катетер, снижава се температура фрикцијама алкохола, прати се диуреза и примењују све мере превенције декубитуса.
            Терапија: кортикостероиди, антибиотици, спроводе се пасивне вежбе у постељи.


- Мултипла склероза [MS] -

            Мултипласклероза је прогресивна болест која спада у групу демијелизирајућих обољења. Мијелин је липопротеинска мембрана која обавија нервна влакна и чија је улога да обезбеди преношење импулса. Мијелинизација је процес стварања мијелина који се не завршава интраутерино већ у пубертету. Демијелинизација је процес разградње мијелина која може бити примарна и секундарна. Примарна може настати после механичких повреда, због недостатака витамина и запаљенских процеса. Секундарна је последица оштећења аксона. Ова болест се све чешће јавља код млађих особа и код ње постоји фаза ремисије (мировања) и фаза егзоцербације (прогресије). По нервном систему се могу наћи бројна жаришта демијелинизације, а предилециона места су: видни живац, кичмена мождина, мождано стабло.
            Клиничка слика. Доминирају 3 симптома:
                        1. секундарни говор или говор на слогове
                        2. интенциони тремор или дрхтање пред циљем,
                        3. нистагмус или трзај очне јабучице и капка.
            Поремећај вида се прво јавља на једном оку са замаглењем а касније може доћи до потпуног слепила. Како болест напредује болесници имају тешкоће са жвакањем и гутањем и због тога долази до губитка у телесној тежини. Болесници су психички измењени од депресије до раздражљивости уз интелектуално пропадање. Такође код ових болесника долази до поремећаја мокраћне бешике и дебелог црева, а како болест напредује долази до нестабилног држања и ходања и не координираних покрета.
            Дијагноза: анамнеза, клиничка слика, неуролошки преглед, лумбална пункција, нуклеарнамагнетна резоанца.
            Терапија: имуносупресивна дају се што веће дозе кортикостероида, интерферон, имуноглобулин и терпијска измена плазме, и физикална терапија.
            Нега: осим терапије болесника обучавамо на самосталан живот, спроводи се здравствено васпитни рад са њим и члановима породице. Због поремећаја свингтера треба урадити тренинг мокраћне бешике. Тада болеснику дајемо да пије на свака 2 сата по 200мл воде и да испразни бешику увек у исто време. Пошто постоји и опстипација саветујемо их да уносе што више течности, млека, и високо влакнасту храну као и компот од шљива. Битна је и психичка слабост таквих болесника.

Meningealni sindrom i meningitisi
Менингеални синдром

            Представља скуп клиничких манифестација које настају као последица повишеног интракранијалног притиска, а интракранијални притисак је повишен због повећаног стварања ликвора или због повећане запремине мозга.
            Ликвор је бистра течност која испуњава мождане коморе и субарахноидални простор. Нормална количина ликвора коју би човек требао да има је око 140-160мл. Од тога једна четвртина налази се у можданим коморама, а три четвртине у субарахноидалном простору. Улога ликвора је да штити мозак од потреса и притиска. Учествује у регулацији топлоте, метаблозиму, у имунолошким процесима и хидратацији.
            У менингеални синдром спадају сви менингитиси и енцефалитиси, менингоенцефалитиси, тумори мозга, цисте, анеуризме, хеморагије. Код свих ових обољења јавља се повишени интракранијални притисак.
            Ликвор се добија лубмалном пункцијом. Нормалан ликвор има следећи састав:
            - бистар је, садржи око пет ћелиских елемената и то су лимфоцити 1мл кубни има 0,2-0,3 грама по литру беланчевина. 0,6-3,1ммол по литру шећера односно 50-60% од вредности шећера у крви, а хлорида 117-131ммол по литру.
            Менингеалном синрому разликујемо менингеалне симптоме и менингеалне знаке. Менингеалне симптоме нам открива болесник, а менингеалне знаке лекар при прегледу.
            У менингеалне симптоме спадају: главобоља, фотофобија, повраћање.
            У менингеалне знаке спадају: укочен врат, керингов знак, горнји и донји бружински, вујићев знак, менингеални положај.
            Менингеални симптоми: главобоља код менингитиса је упорна, јака не попушта на примену лекова, промену  положаја главе, кашљању, кијању. Главобоља је последица интракранијалног притиска и надражаја нерава. Повраћање код менингитиса је централно, што значи да се ово повраћање јавља без мучнине, на пун али и празан желудац и болесник не осећа олакшање након повраћања. Настаје код повишеног интракранијалног притиска и надражаја нервуса вагуса. Фотофобија болесник се жали да му смета светлост и увек окреће главу од извора светлости.
            Менингеални знаци представљају одбрамбене рефлексе код повишеног тонуса вратне и леђне мускулатуре. Тонус је повишен због интракранијалног притиска и надражаја спиналних коренова. Менингеални знаци се не јављају код одојчета док је фонтанела отворена зато што она служи као вентил за регулацију интракранијалног притиска. Повишен интракранијални притисак може да се манифестује напетом фонтанелом, па се прстима може напипати као испупчење и напета фонтанела код одојчета представља апсолутну индикацију за лумбалну пункцију и има значај као сви менингеални знаци зајдно. Први менингеални знаци који се јављају је укочен врат. Болесник и сам примети да неможе да савије врат према напред. Још се јавља керингов знак. Ретко се сви менингеални знаци манифестују у току менингитиса. Јавља се и хиперакузија тј. појачан осећај за звук, хиперекстезија појачан дубоки и површни сензибилитет. Јавља се и демографизам када повучемо по кожи прстима остаје црвенило. Имамо још и брадикардију због повишеног интракранијалног притиска, опстипација, поремећај свести.


Менингитиси - запаљење
меких можданица

Менингитиси су акутна инфективна обољења чије су клиничке манифестације последица запаљења меких можданица.
            Узрочници су: бактерије (менингокок, пнеумокок, стрептокок, стафилокок, ешерихија, шигела, микобактеријум туберкулозе), вируси (епштенбаров, мумпс, вирус варицеле, морбила, коксаки, адено, ретро), спирохете (трепонема палидум, лептоспира, рикеције - провазеки), протозое, гљивице (кандида албиканс), различите хемијске супстанце. Сви сем бактерија дају серозне менингитисе, а све бактерије осим микобактеријум туберкулозе дају гнојне менингитисе.
            Клиничка слика:
            - инфективни синдром (поремећај општег стања организма, промену у дигестивном тракту, крви, промене у кардиоваскуларном систему, херпес фебрилис, промене у урину).
            - менингеални синдром
            - ликворни синдром.

Ликврони синдром обухвата све промене у ликвору које се јављају у току менингитиса. Те промене се односе на притисак, изглед, број целиских елемената, ниво беланчевина, шећера и хлорида. Нема потврде и дијагнозе менингитиса без лимбалне пункције. Служи не само за постављање дијагнозе него и за диференцирану дијагнозу у односу на друга обољења која припадају менингеалном синдрому.
Лииквро истиче под повишеним притиском (брзе капи или млаз), што је истицање веће већи је и интракранијални притисак. Ликвор може бити бистар, мутан, хеморагичан. Хеморагичан ликвор се јавља код крварења у мозгу, јавља се код менингитиса чији је узрочник бацил антракса. Мутан дају све бактерије изузев коховог бацила. Бистар дају вируси, спирохете, рикеције, гљивице. Бистар такође може бити и нормалан. Да би смо се орјентисали да ли се ради о нормалном или патолошком ликвору служи нам Б(П)андијев реагенс. Додавањем тог реагенса у ликвор, кап или две видимо да ли је ликвор нормалан или патолошки. Када реагенс додамо у епрувету где је ликвор и он остане не промењен ради се о нормалном ликвору. Ако с промени боја ликвора (беличаст као млеко) ради се о патолошком ликвору где су повишене вреднсоти белначевина. Број ћелиских елемента углавном чине лимфоцити. Код серозних менингитиса број ћелијских елемената је до неколико стотина. А код неких менингитиса број ћелиских елемената иде и до неколико хиљда, са доминацијом гранулоцита односно полиморфонуклеара. Изузев туберкулозног менингитиса где број ћелијских елемената иде до неколико стотина. Вредности беланчевина су повишене и код серозних и бактеријских менингитиса. Шећер код вирусних је нормалан, код бактеријског и туберкулозног вредности шећера су снижене. Вредности хлорида код серозних су нормалне, код бактеријских снижене. То су промене које налзимо у ликвору када су у питању менингитиси.
            За све вирусне је карактеристично да почињу нагло, повишеном телесном температуром, главобољом, повраћањем, позитивним  менингеалним знацима и карактеришу се леукопемијом са лимфоцитозом и карактеристичним променама у ликвору.
            Дијагноза се поставља на основу клиничке слике, лабораторијских анализа, лумбалном пункцијом. Потврђује се изолацијом узрочника из ликвора.
            Терапија свих вирусних менингитиса је симптоматска (антипиретици, анитедематозна терапја) и друга у зависности придружености болести. Сви вирусни менингитиси углавном трају две недеље и прогноза је добра.  


Менингококни менингитис
- епидемични менингитис

        Епидемични менингитис је акутно инфективно контагиозно обољење проузроковано менингококом, а клинички се манифестује наглим почетком, повишеном телесном температуром, менингеалним знацима, петехијалном оспом по кожи, херпесом фебрилисом, мутним ликвором. Узрочник је менингокок односно најзерија менингитидис. Она је грам негативна, осетљива у спољашњој средини. Постоји више различитих типова менингокока. Дезинтеграцијом менингокока ослобађа се ендотоксин који има главну улогу у патогенези болести. Овај токсин има највећи афинитет за кожу и ендотел.
            Извор инфекције је клицоноша. Пут преношења директан контакт, флигеове капљице. Место уласка респираторни систем. Обољење се јавља спорадично епидемично или у виду мањих епидемија. Обољевају углавном млађе особе, нема сезонски карактер, али се чешће јавља крајем зиме и почетком пролећа. Менингококна инфекција најчешће прође као латентна или као назофарингитис. У знатно мањем броју случајева менингокок може да продре у крв и да настане менингококна сепса, ако продре кроз хематоенцефалну баријеру јавља се менингитис.
            Клиничка слика: тежина варира од лаких облика да веома тешких. Инкубација је кратка 2-3 дана. Болест почиње нагло, повишеном телесном температуром, јавља се главобоља, повраћање, менингеални знаци, оспа по кожи, она је петехијална, али може и бити у виду подлива. Између 4-5 дана болести у већини случајева јавља се херпес фебрилис, најчешће на уснама и носу али је могућ и на другим деловима тела. Јављају се још парезе и парализе кранијалних нерава и јавља се поремећај свести (сомноленција, кома). Болесник не контролише столицу, мокрење. Има хипотензију, успорено дише. Ако се не започне лечење болест се завршава смрћу.
            Код натежих облика менингитиса јављају се дифузна крварења по кожи и слузокожи и то је менингококна сепса где болесник умире због интраваскуларне коагулације у року 24-48h. Компликације су ређе данас због примене антибиотика али су могуће. То су: секундарни излив, епилепсија, оштећења кранијалних нерава која су најчешће пролазна, може доћи чак до тоталне обостране глувоће.
            Терапија: анамнеза, клиничка слика, епидемиолошки подаци, лабораторијске анализе. У крвној слици је повећан број леукоцита, лумбалном пункцијом се добија мутан ликвор. У њему је повећан број ћелијских елемената - до неколико хиљада, повишене вредности беланчевина, а снижене шећера. Када су вредности шећера ниже указују на тежи облик болести и лошију прогнозу. Шећер бактерије користе за свој метаболизам и зато су вредности ниске.
            Потврда дијагнозе: изолација узрочника из ликвора. Ликвор засејавамо код болесничке постеље одмах по вађењу или га хитно носимо у лабораторију јер узрочник није отпоран у спољашњој средини. Менингокок се може изоловати из бриса грла, петехија на кожи. У новије време се користе серолошки тестови са комерцијалним антителима.
            Терапија је клаузална, обавезна је хоспитализација примењују се два антибиотика интравенски. Терапија се коригује по добијању антибиограма. Користимо и симптоматску и антиедематозну терапију што за циљ има да смањи едем мозга. Смањује се унос течности. Болесничко узглавље требало би да буде по углом од 30 степени да би се смањио едем, дајемо антипиретике да одржавају телеснутемпературу испод 38.
            Превенција: подлеже обавезној пријави, мере су опште и специфичне. Постоји менингококна вакцина која се даје особама које путују у подручија где је менингитис присутан као ендемско обољење. Специфичне мере су хетеро профилакса особама које су биле у контакту са оболелим дајемо антибиотике у трајању од два дана.


Туберкулозни менингитис

            Туберкулозни менингитис је хронично инфективно обољење проузроковано коховим бацилом. А клинички се манифестује постепеним почетком, присуством менингиалних, базиларних, енцефалитичних знакова, карактерише се променама у ликвору.
            Узрочник је кохов бацил осетљив у спољашњој средини. За изолацију се користи левеншајнова подлога и потребно је 6-8 недеља. Нема инкубације зато што настаје хематогеном дисеминацијом као секундарно обољење из другог жаришта (плућа).
            Симптоми: стадијум траје 2-3 недеље. Болесник је субфебрилан, губи апетит, малаксао је, зноји се, промене расположења. Клиничка слика има три стадијума, сваки траје 7 дана. Први стадијум: повишена телесна температура, повраћање, опстипација, траје 7 дана, пред крај се јављају менингеални знаци. Други стадијум: менингеални знаци, базиларни знаци (парализа нервуса вагуса), дистрофија. Трећи стадијум: енцефалитични знаци, поремећај свести, неуролошки испади због оштећења можданог стабла и малог мозга. Болесник је високо фебрилан, брадикардичан, споро дише. Ако се не лечи смрт наступа у року 20 - 25 дана.
            Дијагноза: анамнеза, клиничка слика, епидемиолошки подаци (да ли је боловао, да ли је био у контакту са већ оболелим), туберкулинска проба, РТГ снимци су потребни да би се видела жаришта, лумбална пункцикја (бистар ликвор, повећан број ћелијских елемената, повећан ниво беланчевина, снижен ниво шећера). Дијагноза се потврђује изолацијом узрочника из ликвора, урина, спутуму, засејавање на левенштајн подлогу.       
            Терапија траје 9 месеци: 2 фазе, прва је иницијална траје 2 месеца, дајемо туберкулостатике свакодневно. Лечење се започиње са три туберкулостатика, обавезна хоспитализација. Друга фаца је интермитента траје 7 месеци, хоспитализација није обавезна лекови се дају два пута недељно.
            Превенција: обавезна пријава, BSG вакцина.
Crevne zarazne bolesti

Crevne zarazne bolesti su one bolesti kod kojih uzrocnici ulaze u organizam kroz usta u svojim razmnozavanjem i toksinima izazivaju razlicite poremecaje koji se klinicki manifestuju bolom u trbuhu,prolivom i povracanjem.
Javljaju se sporadicno epidemicno (u vidu manjih epidemija) ili endemicno.Javljaju se u sredinama gde su lose higijenske navike i gde se fekalne i otpadne materije ne odstranjuju na higijenski nacin.
Dele se na:
1.akutne (izazivaju bakterije i virusi i imaju kratku inkbaciju)
2.hronicne (izazivaju protozoe i helmiti i imaju dugu inkubaiju).
Uzrocnici klasicnih crevnih bolesti su bakterije i to salmonela,sigela,vibrio kolera,eserihija koli...Otporni su u spoljasnjoj sredini.Izvor infekcije je uglavnom covek,izuzev za veliku grupu salmoneloza gde su izvor infekcije zivotinje.Uzrocnici se u spoljasnju sredini izbacuju putem stolice.Putevi prenosenja su:feces(stolica),foods(hrana),fingers(prsti) i flies:(muve).Ulazno mesto je digestivni trakt.Bakterije koje prodju zeludacnu barijeru i ne unisti ih zeludacni sok i stignu do tankog i debelog creva izazivaju razne patoloske promene.
Imunitet je kratkotrajan TIPSKI.
Dijegnoza se postavlja na osnovu:
1.anamneze
2.epidemioloskh podataka
3.laboratorijskih analiza.
Kod uzimanja epidemioloskih podataka insistira se na tome da nam bolesnik kaze:
-sta je jeo
-kada
-da li je jeo kod kuce ili u restoranu
-sam ili sa nekim
-kakvu vodu pije....
Od laboratorijskih analiza se rade sedimentacija,KKS i alkalna rezerva.
Potvrda dijagnoze se radi izolacijom uzrocnika u stolici(koprokultura) i veoma retko seroloskim reakcijama.
Terapija podrazumeva
1.OPSTE MERE:mirovanje,izolaciju bolesnika(kucna ili bolnicka).Hospitalizuju se samo mala deca,tezi slucajevi i osobe koje nemaju dobre uslove stanovanja.
2.SIMPTOMATSKU TERAPIJU:koja podrazumena borbu protiv:
a)dehidratacije
b)bola
c)kardiovaskularnog kolapsa.
Protiv dehidratacije se borimo rehidratacijom koja se moze izvrsiti:
-parenteralno-ukoliko bolesnik povraca ili ne zeli da pije tecnost
-per os-ukoliko bolesnik ne povraca i ima laksu klinicku sliku.
Protiv bola koji je posledica ubrzane perilstatike creva se borimo spazmoliticima.
Protiv kardiovaskularnog kolapsa se borimo kortikosteroidima.
3.ANTIMIKROBNU TERAPIJU: dobijaju samo mala deca i osobe iznad 60 godina i to tek nakon dobijanja antibiograma.
4.DIJETU:koja podrazumeva supu pirinac na vodi,baren krompir,prepecen hleb,a kada se stolica formira postepeno se uvode posno meso i eventualno jogurt i mladi sir.
Prevencija podrazumeva opste mere:higijensko snabdevanje vodom za pice,higijensko otklanjanje otpadnih materija,redovni sanitarni pregledi osoba koje rade sa hranom,odrzavanje licne higijene.


۞ Здр. нега оболелих од морбила ۞
-  медицинско техничке интервенције у лечењу и нези оболелих

            1. Пријава и изолација. Пријава је обавезна и изолација такође. У зависности од тежине клиничке слике изолација може бити кућна, а код компликација и болничка.
            2. Смештај. Посебна просторија, сунчана, умерено топла, оптимална влажност, уредна, чиста, проветрена, удобна и чиста постеља, значи мировање током болсти.
            3. Праћење виталних функције. Пратимо температуру (спушта се антипиретицима, фрикцијама алкохола, туширање млаком водом), знојење, црвенило, отежано дисање, натечени капци.
            4. Спровођење личне хигијене. Свакодневно, тоалета очију (због коњуктивитиса, црвенила капака, очи сузе) испирамо са чајем од камилице, физиолошким од споља ка унутра. Одржава се проходност носа због секреције и деца дишу на уста. Нос се чисти штапићима вате више пута током дана. Тоалета уста спречава стварање наслга, бактерија, спороводи се камилицом, физолошким, ако је језик обложен користи се ментол. Купање најмање једном у току дана, дете је комотно одевено, кожа је топла, мека, влажна, макулопапулозна.
            5. Исхрана. Зависи од узраста течна – чврста, деци се испуњавају жеље, даје се више оброка мањих по количини, што више течности (појење 1-2 гутљаја 15-20минута), чај, компот, цеђени сок.
            6. Постављање дијагнозе. Мст учествује тако што по налогу узима одређене лаб. узорке. Дг: анамнеза, клиничка слика, епидемимолошки подаци, крв, урин, изражена леукопемија. За доказивање вируса узима се серум на почетку болести траже Igm антитела. Вирус се може изоловати из крви и урина али ређе.
            7. Спровођење одриниране терапије. Терапеутски поступци: пријава, изолације, примена симптоматске терапије (антипиретици, антусици, витамини).
            8. Здравствено васпитање. Потребно је едуковати мајку. Да је изолација важна да би се дете заштитоло од других болести. Просторија мора бити проветрена, без прегравања да би дете могло да одаје топлоту. Мора се спроводити лична хигијена. Боја одеће нема утицаја на исход болести. Редовно пресвлачење, фрикције. Савети за исхрану и појење. Редовна здр контрола, превенција компликација.
            9. Превенција. Опште мере нису ефикасне због инкубације. Специфичне мере тј. вештачка пасивна заштита. Активна имунизација у 12-ом месецу ММР вакцином 0,05мл у надлактицу.

۞ Здр. нега оболелих од рубеоле ۞

            1. Изолација и пријава. Изолација и пријава су обавезни. У зависности од клиничке слике изолација може бити кућна и болничка, али у већини случајева оболели од рубеоле се изолују у кућним условима.
            2. Смештај. Болесници се смештају у сунчане и добро проветрене просторије које треба да буду умерено загрејане са оптималном влажношћу ваздуха. Постеља треба да буде уредна, удобнаи чиста.
            3. Праћење виталних функција. Код оболелих од рубеоле више пута у току дана треба мерити телесну температуру ради потребе снижавања што се може учинити антипиретицима или туширањем млаком водом.
            4. Спровођење личне хигијене. Купање оболелих се врши свакодневно благим не иритирајућим средствима. Рубље и постеља треба да буду чисти, удобни и уредни.
            5. Исхрана. Исхрана је уобичајена са доста витамина. Болесник треба да уноси што више свежег воћа, поврћа и течности.
            6. Дијагноза. Поставља се на сонову:
·         анамнезе;
·         клиничке слике;
·         епидемиолошких података;
·         лабораторијских анализа.
            Узима се крв за комплетну крвну слику где се јавља леукопемија.         Дијагноза се потврђује серолошким реакцијама.
            7. Терапија. Рубеола је благо обољење тако да се примењује симптоматска терапија и то антипиретицима и особа треба да мирује за време осипног стадијума.
            8. Здравствено васпитање. Оно је усмерено на породицу. Мајка се информише о томе да је неопходно свакодневно купање, унос течности и правилна исхрана.
            9. Превенција. Она подразумева:
·         опште мере – које су не ефикасне.
·         Специфичне мере – које подразумевају вештачку активну заштиту која се врши MMR вакцином (са навршених 12 месеци, а ревакцина је са 7 година пред полазак у први разред. У оба случаја даје се 0,5ml i.m у делтоидни мишић или дубока s.c у натколеницу).
      Пасивна заштита подразумева примену        хиперимунихгамаглобулина (Rubelabilina) код особа које             су биле у контакту са оболелима а нису вакцинисане.





۞  Здр. нега оболелих од варицеле ۞

            1. Пријава и изолација. Изолација и пријава су обавезни. У зависности од клиничке слике изолација може бити кућна и болничка, али у већини случајева оболели од варицеле се изолују у кућним условима.
            2. Смештај. Болесници се смештају у сунчане и добро проветрене просторије које треба да буду умерено загрејане са оптималном влажношћу ваздуха. Постеља треба да буде уредна, удобнаи чиста.
            3. Праћење виталних функција. Код оболелих од ове болести неколико пута у току дана треба мерити телесну температуру у циљу потребе снижавања. ТТ се може снизити туширањем млаком водом или антипиретицима. Поред ТТ прате се и кашаљ и евентуално дисање.
            4. Спровођење личне хигијене. Тушитање је свакодневно млаком водом и не иритирајућим средствима. Кожа се брише упијањем. Веома је важно водити рачуна о тоалети усне дупље због појаве енантема. Нокти треба да буду уредно подрезани. Старијој деци треба објаснити да не чешу кожу, а малој деци могу се имобилисати руке. Неопходно је мењати лично и постељно рубље, да оно увек буде чисто, како не би дошло дао појаве инфекције преко отворених мехурића на бволесниковој кожи.
            5. Исхрана. Треба да буде млечно-вегетабилна. После пада ТТ, са појавом круста, ако нема промена у мокраћи, болеснику се може дати обична храна. Због смањеног апетита деци треба испуњавати жеље.
            6. Дијагноза. Поставља се на основу:
·         анамнезе;
·         клиничке слике;
·         епидемиолошких података;
·         лабораторијских анализа.
            Узимају се крв и урин за биохемијски преглед. Потврда дијагнозе се   врши узимањем крви за серолошке реакције на почетку болести.
            7. Терапија. Подразумева:
·         Опште мере – обавезна пријава, изолација, мировање, спровођење личне хигијене, не посипати кожу, редовно пресвлачење.
·         Симптоматска терапија – подразумева примену антипиретика.
            8. Здравствено васпитање. Подразумева едукацију мајке јер најчешће она спроводи негу оболелог. Упознајемо је са условима у којима дете треба да борави, да постељина и рубље увек морају бити чисти, да их је при прању нопходно откувавати. Упознајемо је са тим да се опа јавља у 2-3 налета у размаку од 58-72h. После туширања неиритирајућим средствима кожу треба брисати упијањем а не трљањем, не сме се посипати талком и сл. Кажемо када дете треба довести на контролу и уколико примети било какве промене у стању детета неопходно је да га доведе код лекара на преглед.
            9. Превенција. Подразумева:
·         Опште мере – које су не ефикасне.
·         Специфичне мере – које се не примењују, јер је варицела веома контагиозно обољење са благом клиничком сликом.


۞ Здр. нега оболелих од шарлаха ۞

           
     
            1. Пријава и изолација. Изолација и пријава су обавезни. У зависности од клиничке слике изолација може бити кућна и болничка, али у већини случајева оболели од варицеле се изолују у кућним условима.
            2. Смештај. Болесници се смештају у сунчане и добро проветрене просторије које треба да буду умерено загрејане са оптималном влажношћу ваздуха. Постеља треба да буде уредна, удобнаи чиста.
            3. Праћење виталних функција. Код оболелих од шарлаха прати се ТТ, пулс (јер је изражена тахикардија), ради се ЕКГ и преглед урина (ниво беланчевина у урину) најмање једанпут месечно.
            4. Спровођење личне хигијене. Неопходно је што чешће купање болесника због појаве перутања. При брисању коже препоручљиво је благо трљање како би се поспешило перутање. Неопходно је вршити тоалету усне дупље што чешће. Испирати са антисептични средством због катаралних промена у грлу.
            5. Исхрана. Подразумева дијету. Храна је претежно угљено-хидратна у првих 7 дана, искључена је со, а протеини су редуковани. Због отежаног жвакања и гутања пожељно је да храна буде у кашастом облику, више оброка мањих по количини. После 7 дана, ако се контролом беланчевина у урину испостави да је налаз негативан, исхрана се комплетира у пуној мери. Уносе се протеини, масноће, али не препоручеује се храна са зачинима и запршкама, сухомеснати производи и масне прерађевине, а со је искључена до 25-ог дана. Ако је налаз урина после 7 дана позитиван са дијетом се наставља до потпуног излечења.
            6. Дијагноза. Поставља се на основу:
·         анамнезе;
·         клиничке слике;
·         епидемиолошких података;
·         лабораторијских анализа.

            Узима се урин са биохемијски преглед како би се утврдио ниво             беланчевина. Ради се седиментација, узима се крв за комплетну     крвну слику и биохемију. Потврда дијагнозе се ради изолацијом узрочника. Узима се брис грла који се шаље на бактериолошки             преглед. Бис се узима пре примене каузалне терапије и пре             испирања грла.
            7. Терапија. Терапија је каузална – примењује се пеницилин у трајању од 10 дана), дијета и симптоматска терапија (примена антипиретика).
            8. Здравствено васпитање. Треба едуковати мајку која води рачуна о оболелом детету. Упознати ја са тим да детре дреба да борави у  умерено загрејаној просторији, чистој постељи. Највише треба да мирује у празном периоду јер се дете тада осећа потпуно здраво а тада најлакше може доћи до настанка компликација. Треба да прати ТТ, пулс, и да доноси редовно урин на анализе. Говоримо јој о неопходности купања и испирања усне дупље, ношењу чисток рубља као и о примени каузалне терапије.
            9. Превнеција. Подразумева:
·         опште мере – које су не ефикасне.
·         Специфичне мере – које се не примењују.
            Спроводи се хемиопрофилакса код особа које су биле у контакту да    оболелим у трајању од 3-5 дана применом пеницилина.


Здравствено васпитање
код туберкулозе [TBC]

            Туберкулоза је заразна болест коју изазива бацил Коха и спада у групу социјално-медицинских болести јер делује штетно на појединца, породицу и ширу заједницу друштва. Постоји више фактора који доводе до TBC: становање, исхрана, здравствена култура, занимање, фактро расе. Сматра се да особе које станују у мрачним, влажним, не проветреним становима чешће оболевају од TBC. Особе које мање уносе витамина, беланчевина, слабе свој имунитет, а самим тим и болест се пре појављује. Уколико је здравствена култура на вишем нивоу, TBC се јавља ређе, ако је супротно онда се јавља чешће. Фактор занимања: постоје поједина занимања где запослени чешће оболевају а то су рудари, здравствени радници, конобари, фризери.
            Превенција је најбитнија а односи се на вакцинисање здраве новорођене деце са BSG вакцином и организовање системских прегледа по радним организацијама и месним заједницама најмање једном годишње, а по закону на 6 месеци. TBC се лечи медикаменозном терапијом и хигијенско-дијететским режимом. Од лекова се даје стрептомицин i.m и још три туберкулостатика који се дају per os. Особе које су бактериолошки негативне могу се лечити у кућним условима али се претходно обави здравствено-васпитни рад са оболелим и са члановима његове породице. Оболели треба да научи како да збрине спутум у кућним условима. Уколико има канализацију да просипа у њу уз додатак дезинфекционог средства. Уколико нема канализацију дезинфекционо средство је креч. Прво се копа рупа, проспе спутум у њу и преко њега се сипа креч. Оболели треба да има засебну просторију која је пространа, светла и треба најмање 2 пута годишње да се кречи са кречом. Болесников прибор за исхрану и личну хигијену треба да буде одвојен од прибора осталих укућана. Прибор за јело се прво дезинфикује па посебно пере.у просторији где се налази оболели не треба да улазе мала деца, труднице, породиље, и особе чији је имунитет смањен. Оболели треба да долази на редовне контроле у антитуберкулозни диспанзер као и чланови његове породице. После завршеног медикаментозног лечења, препоручује се продужено лечење у ваздушним бањама, а најбоља код нас је Сокобања. За TBC кажемо да је социјална болест, зато што је лечење врло скупо, дуго траје, велико је одсуство са посла и оставља трајни инвалидитет.

Trihineloza


Trihineloza je oboljenje iz grupe zonoza. Prouzrokovana je trihinelom spiralis, a klinički se manifestuje crevnim poremećajem, povišenom telesnom temperaturom, bolovima u mišićima, otok očnih kapaka, otok lica, oezinofilija. Parazit je valjkasti crv.
Izvor: obolele životinje (svinja, pacov), svi mesojedi, svaštojedi. Svinja se zarazi tako što pojede pacova ili već infestirano meso. Put prenošenja: meso, mesne prerađevine (sušeno meso, kobasica, šunka). Bolest se javlja retko sporadično u vidu manjih ili većih epidemija, i za vreme svinjokolja. Trihinele ima svuda osim u Australiji.
Klinička slika: povezana je sa biociklusom parazita. Inkubacija je 1-30 dana, prosek 7 dana.
Imamo tri stadijuma:
           
            1. intestinalni;
            2. invazivni;
            3. rekonvalescentni.

Ukoliko je infestacija veća klinička slika je teža. Uneto infestirano meso sadrži larve i u  digestivnim sokovima one se oslobađaju u tankom crevu i tu rastu i polno sazrevaju. Kada dostignu polnu zrelost ženke su veličine 4mm a mužijaci 1,5mm. Ženka polaže preko 3000 jaja koja se tokom 8 nedelja raznose limfotokom i krvotokom. Tako se šire po organizmu i zadržavaju u poprečno-prugastoj muskulaturi mišića. Tačnije zadržavaju su u najaktivnim mišićima (jezik, mišići za žvakanje, dijafragma, ekstremiteti, intrakostalni). Nema ih u srcu ali mogu izazvati toksični miokarditis. Toksin nastaje od neučaurenih larvi. U osnovi kliničke slike je u stvari reakcija na parazita.

1. Intestinalni stadijum. Prisustvo larve u tankom crevu. Bol u trbuhu, mučnina, povraćanjem proliv. Traje nekoliko dana.
2. Invazivni stadijum. Migracija larvi u mišiće: povišena telesna temperatura, bol u mišićima, otežano disanje, žvakanje, osnova bola je miozitis. Otok kapaka, hiperemija konjuktiva, makulozni egzantem, ako je bolest teža imamo simptome i na CNS-u (glavobolja, nuritis, konvulzije), bronho pneumonije, toksični miokarditis. Miokarditis je najčešći uzrok smrti.
3. Rekonvalescentni stadijum. Infestiranje larvi, uvijaju se u spiralu u mišićima. Stvara se zapaljenska kapsula. Larve su žive 12 meseci – 3 godine. U čaurama se taloži kalcijum (15-18 meseci). Ostaju doživotno i izazivaju bol.
Dijagnoza: epidemiološki podaci, klinička slika, anamneza, laboratorija (povišeni leukociti na račun eozinofila 90%), održava se dugo, povišeni enzimi koji se oslobađaju (laktat-dehidrogenaza, alt transaminaze). Potvrda Dg: biopsija mišića, serološki testvoi, trihineloskopski pregled mesa.
Terapija: nebentazol, analgetici, antihistaminici, kortikosteroidi, antipiretici. Odgovaraju’a ishrana.
Prevencija: obavezna prijava, trihineloskopski pregled mesa, deratizacija, termička obrada mesa temperatura treba da bude iznad 60 stepeni u trajanju od 30minuta. Pored termičke obrada imamo naglo izlaganje temperaturi od -40, ili na -15 u trajanju od 15 dana.

Здр. нега оболелих од мононуклеозе



            1. Пријава и изолација. Пријава је обавезна и изолација такође. У зависности од тежине клиничке слике изолација може бити кућна, а код компликација и болничка.
            2. Смештај. Посебна просторија, сунчана, умерено топла, оптимална влажност, уредна, чиста, проветрена, удобна и чиста постеља, значи мировање током болсти. Поштеда од било каквог физичког напора.
            3. Праћење виталних функција. Неопходно је пратити ТТ ради потребе снижавања. ТТ се може снизити фрикцијама, туширањем млаком водом или антипиретицима. Поред ТТ мери се и пулс, прати се изглед болесника, повремено се мери ТА и води се прецизна евиденција о уредности пражњења дебелог црева збго спречавања било каквог напора и настанка опстипације.
            4. Спровођење личне хигијене. Треба обратити пажњу на тоалету усне дупље због промена у грлу, због непријатног задаха који се јавља у току болести. Уста треба испирати антисептичним растворима. Купање је уобичајено, а пресвлачење по потреби.
            5. Исхрана. Исхрана подразумева примену дијете. Кад дође до увећања јетре примењује се хепатична дијета.
·         Од напитака болесник не сме узимати јаке руске чајеве, алкохол, газиране и ледене напитке;
·         не уносе масне, презреле, пикантне сиреве;
·         не уносе масна меса (свињско, пачије, гушчије, месо дивљачи, масну говедину), сухомеснате производе и масне прерађевине;
·         што се тиче рибе не уносе масну, пржену рибу (као што је шаран, туна, јегуља), рибље прерађевине, конзервисану рибу и рибу у маринату;
·         што се тиче варива није препоручљиво узимати пасуљ, кисели купус;
·         од слаткиша не узимати торте, филоване колаче, колаче од киселог теста, еурокремове и чоколаду;
·         од воћа дозвољено је све у мањим количинама;
·         хлеб се узима од јуче за данас, све врсте;
·         када су у питању масноће нису дозвољене животињске масноће које се добијају топљењем али су дозвољена биљна уља;
·         супе не смеју бити масне и чорбе не смеју садржати зачине и запршке;
·         све намирнице треба припремати динстањем и кувањем.
            6. Дијагноза. Поставља се на основу:
·         анамнезе;
·         клиничке слике;
·         епидемиолошких података;
·         лабораторијских анализа.
            Крв се узима за биохемијски преглед, комплетну крвну слику,     седиментацију. У крвној слици се јавља леукоцитоза са             лимфомоноцитозом. Што се тиче биохемије ради се хепатограм и           уколико су трансаминазе ALT и AST повишене значи да је дошло до    настанка хепатоспленомегалије. Узима се урин за биохемијски       преглед. Потврда дијагнозе се ради узимањем крви за серолошке    реакције.
            7. Терапија. Подразумева:
·         опште мере: обавезна пријава и изолација, мировање у постељи, физичка поштеда, дијета.
·         Симптоматска терапија – подразумева примену антипиретика, антитусика, врши се рахидратација. Врло често због ослабљеног имунитета и карактеристичних промена у грлу у виду појаве секундарне инфекције користе се антибиотици у циљу лечења ангине.
            8. Здравствено васпитни рад. Подразумева едукацију мајке. Упознајемо је са важношћу изолације и мировања. Редовно прати висину ТТ и води евиденцију о уредности дефекације, упознаје се са дијетом. Кажемо јој када да доведе дете на контролу, да је неопходно испирање грла, редовна хигијена, и да се дете не излаже психо-физичком напору.
            9. Превенција. Подразумева опште мере које су неефикасне а то су: избегавање директног контакта са оболелим.
Интерно - кабинет - школа. 18.01.2011. проф Јелена Гвозденовић

- Хронични бронхитис је запаљење слузнице бронха. Веома је чест код мушкараца. Узроци су бројни: микроорганизми, штетне навике, јавља се чешће зими због снижене температуре и повећане влажности.
- Клиничка слика: има хроничан ток, присутан је кашља, искашљавање, температура је од субфебрилне до фебрилне. Кашаљ је провоциран хладноћом. Код неких се јавља у виду хемоптизије (искашљавање крви у виду кончића и жилица). Код већине оболелих манифестује се гушењем, спазмом и едемом слузнице бронха. Јавља се и диспнеја при напору.
- Нега болесника: хигијенско дијететски режим, антипиретици, топли напици (влажна топлота олакшава искашљаванје и дисање), дренажни положај (квинкеов).





- Бронхиектазије представљају трајно оштећење зида бронха где се стварају велике количине гнојавог секрета који при дисању отежава размену гасова у плућима. Обично су ове промене локализоване на рачвама бронхија претежно доњих лобуса.
-Клиничка слика: хроничан кашаљ, обилно искашљавање, у проширеним бронхијама се задржава секрет у количини до 500мл/24h. Спутум је замућен, непријатног мириса, гнојав, жуто-зелене боје. Таложи се у три слоја. Јавља се и крв, отежано дисање, гушење, болесник има карактеристичан бачваст грудни кош. Губе на телесној маси.
- Нега болесника: здравствено васпитни рад са болесником, науцити га да испљувак оставља у пљуваоници тј. конусној чаши да би се видело таложење спутума. Положај: ако су промене у горњим деловима - фовлеров положај олакшава дисање. Ако су промене локализоване у средњем лобусу плућа - квинкеов дренажни положај. Вежбе дисања изводити свакодневно са циљем успостављања нормалног ритма дисања и да се ослободе дисајни путеви од накупљеног секрета. Вежбе изводи физиотерапеут - дубок инспиријум, затим задржи дах и продужен експиријум тако 16-18 пута у минути (као нормално дисање). За време вежби болесник дише на нос. Изводити вежбе без напора, релаксирати дисајну мускулатуру. Дисајни путеви треба да буду проходни, што значи и да болесника ставимо у дренажни положај.


- Апцес плућа је локализовано гнојно жариште у плућима праћено некрозом и распадањем плућног паренхима. Обично је секундарно обољење узроковано бактеријама: стафилококус пиогенес, стрептококус, есерихија коли.
- Клиничка слика: повишена телесна температура 40 степени, грозница, пробадање у грудима. Малаксалост, кашаљ и искашљавање, испљувак је гнојав, сукрвичав са непријатним мирисом. Количина је различита од неколико милилитара до неколико стотина милилитара. Болесник губи на телесној маси. Смртност је висока.
- Нега болесника: хигијенско - дијететски режим, исхрана хипервитаминска, хиперпротеинска, хиперкалоријска подељена у 5 оброка. Телесна температура се мери више пута у току дана. Одржавање личне хигијене, надокнада течности. У почетку вежбе дисања се изводе у лежећем, а касније у седећем положају. Правилно сакупљање спутума.


- Бронхопнеумонија је запаљење плућа изазвано различитим проузроковачима: стрептококе, стафилококе, бактерије из групе коли. Обично оболевају деца, старије особе, хронични болесници, особе са сниженим имунитетом.
- Клиничка слика: слабост, малаксалости, повишена телесна температура (субфебрилна - фебрилна) одржава се неколико дана, језик је сув обложен, цијаноза, болесник је обливен хладним знојем, отежано дише, пулс је убрзан, пад ТА. То је увод у стање колапса и циркулаторног шока.
- Нега болесника: мировање, исхрана као и код апцеса (хипервитаминска, хиперкалоријска, хиперпротеинска, подељена у пет оборка), лична хигијена, промена личног рубља, мст посматра испљувак који је у почетку серозан, касније гнојав или сукрвичав. Болесник се поставља у дренажни положај, спроводе се вежбе дисања.   




Примена инхалације

То је вид лечења удисањем лека да би дошло до бронходилатације ради лакшег искашљавања и опоравка слузнице бронхијалног стабла. Предности су што болесник добија лек директно у бронхије. Инхалација се изводи у јутарњим часовима јер се највише секрета у бронхијама накупи у току ноћи.  Лекови који се дају путем инхалације су бронходилататори, секретолитици, антибиотици, кортикостероиди. Лекар одређује врсту и дозу лека, као и колико ће се пут аболесник инхалирати.
Маске за инхалацију се перу по дмлазом текуће воде, стављају се у дезинфекиона средства ту стоје одређено време (зависи од препарата), средство се мења на свака 24h. На посуди се залепи налепница на којој пише датум и време.